ФРАНСИС СЕМПА: Да ли је Мекмастер нови господин икс?

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard.rs

Мекмастеров чланак о долазећем сукобу САД и Кине неодољиво подсећа на чланак „господина икс” (Џорџ Кенан) из 1947. којим је практично почео први Хладни рат

Издање часописа Атлантик за мај 2020. године у себи садржи чланак под називом „Како Кина види свет“ који је написао пензионисани амерички генерал и бивши Трампов саветник за националну безбедност Х. Р. Мекмастер. Чланак представља одломак из Мекмастерове нове књиге Ратишта: борба за одбрану слободног света. Текст је могао бити насловљен и као „Извори кинеског понашања“, јер тако подсећа на чувени чланак Џорџа Ф. Кенана из 1947. године у Форин аферсу под називом „Извори совјетског понашања“, који је Кенан написао под псеудонимом „Икс“.

Кенанов чланак, који се појавио у раној фази америчког хладног рата са Совјетским Савезом, осврнуо се на историју, идеологију и геополитику како би препознао корене совјетске спољне политике и препоручио да Сједињене Државе примене стратегију чврстог и опрезног обуздавања. Била је то политика коју су Сједињене Државе следиле, у овом или оном облику, у наредних 40 година, све док се, како је Кенан предвидео, Совјетски Савез није распао.

ЈЕДИНСТВЕНА ПРИЛИКА
Мекмастер се данас, као и Кенан 1947. године, осврће на историју, идеологију и геополитику да би објаснио како амерички ривал – у овом случају кинеско комунистичко руководство – посматра на свет. Историја Кине, примећује Мекмастер, комбинује периоде величине и самопоуздања са временима невоља и унутрашњих немира. Када је Мекмастер посетио Кину новембра 2017. године, он је међу кинеским лидерима осетио колосалну амбицију коју је делом подстицала несигурност. Забрањени град и слике Кине које она емитује свом народу и свету, пише он, одражавали су „контраст између спољашњег самопоуздања и унутрашње стрепње“.

Комбинација спољашњег самопоуздања и унутрашње политичке несигурности међу кинеским лидерима произвела је ригидни ауторитаријанизам код куће и све асертивнију спољну политику. Председник Си Ђинпинг и други кинески лидери предвиђају ново „златно доба“ кинеске историје, које подсећа на Кину током владавине династије Минг у периоду између 1368. и 1644. године, што је период, објашњава Мекмастер, огромних економских, територијалних и културних достигнућа. Значајно је што тај период обухвата и прво доба кинеске поморске силе, када је адмирал Џенг Хе „кренуо на седам путовања око Западног Пацифика и Индијског океана“. Ово је Сијев такозвани „кинески сан“.

Део кинеске несигурности произилази из онога што званичници кинеске Комунистичке партије називају „веком понижења“, када је од средине 19. века па све до победе кинеских комуниста октобра 1949. године, Кина изгубила низ ратова, постала интерно слаба и подељена, и била пљачкана од стране западних колонијалних сила. Део кинеске амбиције, с друге стране, потиче из њене дуге историје и цивилизације у срцу Азије, као и из идеологије маоизма-лењинизма, која и даље има утицаја на партијско руководство. „Страхови и амбције су нераздвојни”, пише Мекмастер. „Они објашњавају зашто је кинеска Комунистичка партија опседнута контролом – и изнутра и споља“.

Још горе је то што, пише Мекмастер, партијски лидери виде рани 21. век као „јединствену стратешку прилику“ за престизање Сједињених Држава као водеће светске силе и креирање међународног поретка који не би био базиран на западним либералним вредностима, већ на ауторитарном кинеском моделу. У том циљу, Комунистичка партија Кине је интегрисала своје напоре „у свим областима администрације, индустрије, академије и војске“.

СТРАТЕШКИ НАРЦИЗАМ
Мекмастер идентификује три крака кинеске стратегије: „кооптирање, присилу и прикривање “. То укључује оно што Мекмастер назива „државом надзора без преседана“, грађанство изложено партијској пропаганди и оштро сузбијање унутрашњег незадовољства, укључујући и оно у Хонгконгу.

Ти краци су такође очигледни и у кинеској спољној политици у којој, према Мекмастеру, актуелни кинески лидери „имају за циљ да успоставе модерну верзију трибутарног система који су кинески цареви користили за успостављање ауторитета над вазалним државама“. Кључни део тог напора јесте Иницијатива појас и пут (BRI), коју Мекмастер види као велику геополитичку стратегију за проширење кинеског утицаја на Централну Азију, Европу, Африку и шире. Он пише: „’Иницијатива појас и пут’ захтева више од хиљаду милијарди долара инвестиција у нове инфраструктурне пројекте широм индо-пацифичког региона, Евроазије и шире. Њена права сврха је да се Кина позиционира као чвориште трговинских путева и комуникационих мрежа“.

Он описује BRI као облик економског колонијализма који земље у развоју води у „безобзирну дужничку замку”, након чега оне постају везане за Кину. „Кина купује дуг у замену за имовину“, објашњава Мекмастер, „не би ли стекла контролу над… лукама, аеродромима, бранама, електранама и комуникационим мрежама“. Штавише, кинеске комерцијалне компаније које послују у остатку света повезане су са Народноослободилачком армијом (PLA) и Министарством државне безбедности како би се осигурала контрола од стране руководства Комунистичке партије. А BRI има и копнену и поморску компоненту, што Кину чини и континенталном и поморском силом, о чему сведоче њени агресивни потези у Источном и Јужном кинеском мору, као и све већа поморска присустност у Индијском океану.

Некада су – пише Мекмастер – амерички креатори политике веровали да ће кинеска либерализација економске политике, која је произвела тако драматичан економски раст, неизбежно довести и до политичке либерализације. Мекмастер ово погрешно виђење назива „стратешким нарцизмом“, упозоравајући да оно мора бити замењено оним што он назива „стратешком емпатијом“. Стратешка емпатија, пише он, „укључује покушај да се разуме како свет изгледа другима и како њихове перцепције, емоције и аспирације утичу на њихову политику и поступке“.

АГРЕСИВНО НАДМЕТАЊЕ
Такав поглед – заснован на пажљивом проучавању историје и искуства – учи нас да се кинеска Комунистичка партија неће интерно либерализовати а да у свету неће деловати у складу са међународним правилима постављеним од стране САД. Уместо тога, пише Мекмастер, кинески циљ је да замени тренутни међународни поредак оним који предводи Комунистичка партија Кине. Кина ће наставити да примењује „економску агресију“ и настојаће да стекне контролу над „стратешким географским локацијама и успостави подручја ексклузивног присуства“. Другим речима, непосредни циљ Кине је да смањи а затим и елиминише амерички утицај у индо-пацифичком региону.

Као Џорџ Кенан у свом чланку из 1947. године, Мекмастер чланак у Атлантику закључује препорукама за америчку спољну политику и борбу са кинеским изазовом. Али ово је део у коме је Мекмастер заказао. Кенан је у свом чувеном чланку предложио велику стратегију обуздавања совјетско-комунистичких експанзионистичких тенденција тиме што ће Америка узвратити применом „контретеже” у кључним географским подручјима у којима Совјети предузимају агресивне потезе. Мекмастер препоручује кажњавање компанија које сарађују са кинеским репресивним апаратом; развој комуникационе инфраструктуре за заштиту осетљивих података од кинеске крађе; предузимање оштријих безбедносних мера против агената кинеског утицаја у Сједињеним Државама; и јачање веза са кинеским исељеницима у Сједињеним Државама. САД се морају „агресивно надметати“ са Кином, пише он.

Агресивно надметање далеко је од чврстог и обазривог обуздавања, али Мекмастерова анализа ипак указује на ту врсту политике. Мекмастер, попут Кенана, препознаје америчке предности у овом надметању. „Слободна размена информација и идеја“, пише Мекмастер, „је јединствена компаративна предност и велики покретач иновација и просперитета“. Он препознаје да су слобода изражавања, слобода медија, различитост, толеранција и владавина права квалитети који јачају Сједињене Државе у овом геополитичком надметању са све ауторитарнијим режимом који опстаје захваљајући снажном сузбијању управо тих особина.

Мекмастерове препоруке о вођењу политике застрашивања неће довести до постепеног опадања или стагнације кинеске комунистичке силе. Политика чврстог и обазривог обуздавања, заснована на разумевању кинеске историје и географије Индо-Пацифика, била би ефикаснија и конзистентнија са традицијом америчке спољне политике која препознаје потребу спречавања непријатељске државе да контролише кључне центре моћи у евроазијској копненој маси. У свом чувеном чланку из 1947. године, Кенан је поздравио изазов постављен од стране совјетског комунизма који је, како је написао, учинио да безбедност Американаца „зависи од тога да ли ће моћи да функционишу као целина и да прихвате одговорност моралног и политичког вођства које им је историја очигледно наменила“.

 

Франсис Семпа је аутор књига „Геополитика: од Хладног рата до 21. века“ и „Глобална улога Америке“ и бројних текстова  о историји и спољној политици објавељних у различитим часописима и институцијама. Такође је савезни тужилац и ванредни професор политичких наука на Универзитету Вилкс.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

 

Извор The Diplomat

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.