ФРАНЦ ВЕБЕР ЦРНОГОРСКОЈ ВЛАДИ: Не потапајте величанствену земљу Морачу

Прошло је неко вријеме откако ме мој пријатељ, сарадник и саборац већ три деценије, прво у бици за спас Мораче и Студенице, затим за спас косовских храмова у вријеме зликовачког рата Натоа против Срба, Комнен Бећировић обавијестио да је област Мораче са њеним непроцјењивим природним и цивилизацијским добрима још увијек озбиљно угрожена.

Међутим здравствене неприлике које су се надодале мојим одмаклим годинама, спријечиле су ме да се раније огласим.

Наиме са зпрепашћењем сам сазнао да црногорска влада истрајава у старом кобном пројекту хидроелектана на ријеци Морачи који захтијева подизање брана и стварање вјештачких језера и, према томе, потапање долине Мораче. Након неколико пропалих покушаја у ту сврху код европских инвеститора, овога пута влада се окренула кинеској компанији Норинко познатој по својим џиновским подухватима, као што су сравњивање планина и прављење вјештачких острва усред мора те би за њу потапање долине Мораче представљало незнатану ствар.

Јасно је да би то била велика катастрофа, будући да се ради о величанственим кањонима Мораче и њених притока старим десетинама милиона година, а у којима расту бројно ендемско биље јединствено на планети, као што у њима постоје трагови преисторијског човјека. И управо на томпростору грандиозних дјела природе, уздиже се дивно дјело човјека, Божји храм који је подигао један побожни српски кнез у Средњем вијеку.

Посјетио сам током мојих еколошких кампања многа изузетна мјеста широм свијета, али сам ријетко имао прилику да констатујем једну такву складност између апсолутног које човјек носи у себи и вјечности природе као што је то случај у Морачи. Осим тога, ријетко је да на једном тако релативно ограниченом простору, постоји такваразноликост облика рељефа и вегетације!

Томе треба додати епску историју Мораче о којој су, као и о морачкој природи, најпохвалније писали многи европски аутори, што Комнен управи доноси у свом значајном раду Морача у очима европских аутора.Част ми је да сам међу њима.

Oсим ових разлога везаних за природно и цивилизацијско насљеђе који се противе градњи брана и стварању вјештачких језера у долини Мораче и њених притока, постоји један веома важан који проистиче из безбједности.

Наиме стручњаци нијесу престали да указују још од почетка борбе за спас Мораче да би огромне водене масе у акумулацијама предвиђеним на Морачи узводно од Подгорице, представљале највећу опасност по главни град Црне Горе који би,у случају пролома брана, био тотално поплављен, ако не збрисан са лица земље. Да се не задржавамо на трагедији града Фрежиса изазваној пуцањем бране Малпасе 1959, ни на другим сличним примјерима, скорашњи случај замало избјегнуте велике катастрофе услед попустања, због потопских киша, бране Оровил у Калифорнији, представља најозбиљнију опомену за Морачу. Утолико више што се, према геолозима, Црна Гора налази у сизмичкој зони. Решење за Црну Гору већ самим тим што је она јужна земља, јесте сунчана енегија која је у данас у пуном замаху свијету, и која је енргија будућности.

Али да се вратим скоро тридесет година уназад када сам доживио незаборавне тренутке током мојих посјета Морачи, прво почетком априла, затим крајем јуна 1988. Заиста, како заборавити исконски пој плаховите Мораче који се попут Бетовенове симфоније дизао из дубина, док сам се са Комненом и дванаестак новинара налазио у кањону који је ријека ископала током многих доба. Уствари, као што онда рекох, права катедрала вјечности! И какво изненађење, какво чудо кад се по изласку из кањона указало пред нама бијело здање манастира на обали литице низ коју се бијели водопад обрушавао у Морачу пјенушаво зеленкастих таласа, док су се у позадини шуме пеле ка врлетима! Стигли смо у вријеме док је још трајала литургија коју је служио владика Амфилохије, родом из околине, човјек високе духовности, који ће убрзо постати Митрополит црногорски.

Шеснеаест година касније, 2004, на дан Успења Богородице којој је посвећен манастир, он ће ме у манастирској порти одликовати Орденом Светог Саве на који сам веома поносан. Тада сам имао прилику да, као Комненов гост, проведем два дана у његовом родном крају ниже величанственог извора Мораче који се, како сазнајем, од прошлог љета нашао такође у опасности!

Тада сам схватио да су морачке планине, за разлику од наших швајцарских, по мјери човјека, јер се овај, а да није алпиниста, може на њих релативнолако успети.

Захваљујући кампањи вођеној 1988, која је имала велики одјек у европској штампи, не само да је опасност од Мораче била отклоњена, него су се њоме створили предуслови за упис Мораче у свјетску баштину под заштитом Унеска. Нажалост, умјесто да је дјеловала у том смислу, црногарска власт је, напротив, током протекле три деценије радила на пропасти Мораче. И, ево изгледа да је, као врхунац, у посљедње врије ме увела у игру кинеску аждају која може да олако прогута Морачу!

Морам да признам да ме крајње запрепашћује толика острвљеност на једно такво изузетно природно и цивилизацијско добро на нашем континенту као што је Морача. Посебно не схватам одбијање од стране одговорних да се оно уврсти у свјетска добра кад би много веће државе које већ имају своја добра под окриљем Унеска, биле поносне на нешто слично.

Стога апелујем на црногорску владу да се не потапа величанствена земља Морача, него да се, најзад, предузму потребни кораци ради њеног увршћења у свјетску баштину гдје јој је мјесто.

Тагови: Морача, Франц Вебер, Црна Гора