Неколико мојих понајбољих пријатеља свакодневно читају Достојевског, ред по ред, а један, аутентични филмски геније, довршава роман по мотивима руског колеге, али у данашњем времену. Рођа стартује на Новом Београду, стиже до Париза и враћа се под Авалу. Чудесно!

Актуелан, дакле, да никако не може бити актуелнији. Дио и моје свакодневице.

Ја, рецимо, потпуно јасно замишљам Фјодора Михајловича како на интернет качи један по један наставак „Пишчевог дневника“, постаје предмет необуздане хајке и клевете, упушта се у неколико жестоких свађа, блокира наоколо лажне и праве пријатеље, и на крају напише изврстан роман о општем (не)моралу на мрежи, под насловом „Юзер“, то јест „Корисник-губитник“. Није искључено ни да би после тога, разочаран, доспио у дугу стваралачку кризу, на коју се жале многи стални посјетиоци интернета. Можемо претпоставити да би фејсбук за њега брзо постао предмет изругивања, баш као она „абличительная литература“ или „обновление“, које се по енглески каже reload.

Углавном, не могу да се отмем чудном утиску да је данашњи интернет жива илустрација, рецимо, „Записа из подземља“ или „Села Степанчикова“. Скоро све личности које видим на мрежи као да су сишле са његових страница, невјешто маскиране у коментаторе, експерте, програмере, водитеље и родитеље. Лебјаткин, Опискин, Обноскин, Девушкин, човјек из подземља… све бесмртни типови интернет-резонера са манијом гоњења, понижени и увријеђени графомани који маштају да постану озбиљни мучитељи и тирани…

Ипак, главна загонетка и није како би се Фјодор снашао у доба интернета, него како је могуће да он све то прецизно најави 150 година унапријед.