Фјодор Лукјанов: Трампова политика: више сукоба, мање ратова

фото: The White House

Масовне жртве и разарања Трампу делују једноставно као бесмислени. Постоје и други начини да се противник принуди на договор. Да, они су често агресивни, што смо видели у Венецуели. Али су знатно мање трауматични за државе

Када би постојала награда за најнеиспуњенију жељу године, Доналд Трамп би био убедљиви победник. Његова жеља да добије Нобелову награду за мир била је толико отворена, а његови поступци тако јасно усмерени ка том циљу, да је разочарање готово опипљиво. Осам заустављених ратова (према његовом сопственом рачуну), девети наводно у припреми и све то за мање од годину дана. Да ли је икада било нечег сличног у светској историји? А награде и даље нема. Проклети либерали…

Трампова сујета је лака мета за ироничне нападе, али, право речено, једна ствар заслужује признање. Захваљујући овом политичару, идеја да је рат нешто ненормално – чак и непотребно – постала је стално присутна у јавном дискурсу. Зашто је њему лично то потребно, мање је важно. Чак и ако се узме у обзир чињеница да, иако одбацује ратове у пуном обиму, Трамп остаје више него склон демонстрацији силе, показивању моћи и њеној селективној примени.

Масовне жртве и разарања својствена традиционалном ратовању, њујоршком инвеститору у некретнине делују једноставно као бесмислени. Постоје и други начини надметања и принуђивања противника на договоре. Да, они су често груби, неелегантни и агресивни. Али су знатно мање трауматични за државе и друштва. И само то их чини пожељнијим. На крају крајева, све је релативно. Чак је и дрско безобзирна операција отмице председника Венецуеле, уз нападе на војне циљеве, испала релативно прецизна и само умерено крвава.

Крај илузија

Од осам ратова које Трамп тврди да је зауставио, неки са њим уопште нису имали везе (сукоб између Индије и Пакистана, на пример, или не знам зашто укључени случајеви Египта и Етиопије), док други, заправо, нису престали након што је Вашингтон прогласио још један „трајни мир“. Трамп не решава основне узроке сукоба; они га једноставно не интересују. Оно што он покушава  – понекад успешно – јесте да ограничи њихове најнасилније манифестације.

Зашто је ово важно? Пре неколико деценија, војна сила се сматрала анахронизмом. Смело се претпостављало да се „нормалне“ државе у глобализованом свету више не ослањају на такве примитивне алате. Ипак, сила се поново нашла у центру међународних односа. Илузије с краја прошлог века – искрене код неких, а за друге само перформативне – су се распршиле.

Државе су поново прибегле најпознатијем методу. И то још више зато што се нису све државе разоружале чак ни у доба када су се међународни односи наводно „економизовали“. Са падом „либералног светског поретка“, многе земље су одахнуле, поступање на традиционалан начин једноставно је јасније. У међувремену, страх од рата који би могао бити коначан и разарајући приметно је слабио током година глобализације.

Али идеја да то значи поједностављење међународних односа представља још једну илузију. Сам рат се променио, а искуство из претходних оружаних сукоба примењује се на данашњу стварност само у ограниченој мери. Најбруталнији и најразорнији елемент и даље је директна војна конфронтација између армија, често вођена у градовима. Међутим то није једина компонента и често није ни најважнија.

Са падом „либералног светског поретка“, многе земље су одахнуле, поступање на традиционалан начин једноставно је јасније

Појам „хибридни рат“, који се често користи за опис савремених конфликата, је нејасан и непрецизан, али у недостатку бољег концепта и он задовољава. Он обухвата све: економију, друштвене структуре, информације у њиховим бројним савременим облицима и технологије политичке контроле. Деструктивни утицај сваке од ових „нестандардних“ компоненти на укупне капацитете једне државе може премашити утицај конвенционалних борбених операција.

Опасност хибридног рата лежи у томе што он урушава темеље готово сваке врсте интеракције, јер све претвара у оружје, укључујући и дипломатију, која би требало да почива на основи поверења. Поверења у споразуме постигнуте с противником. У доба када је информационо окружење не само изобличено већ и свеобухватно, све је теже разабрати шта уопште може послужити као поуздана тачка оријентације.

Доба фрагментације

Ово је опасно стање. Оно подстиче даљу фрагментацију света, не више по линијама блокова, већ на хаотичан начин. Отуд и ниска предвидљивост конфликата. Они почињу једним питањем, а затим се трансформишу у скуп разноликих, понекад несродних прича које се, ипак, међусобно покрећу и преплићу. Сада сви разумеју да је међузависност, некада виђена као гаранција стабилности, претворена у нешто што је блиско обостраној претњи.

То неизбежно рађа питање: Да ли рат заиста постиже циљеве због којих је започет? Наравно, постоје, постојали су и постојаће контрадикције које се не могу решити без директног тестирања односа силе. Али такви случајеви су далеко од универзалних.

Ако се погледају војне интервенције од краја Хладног рата, приметно је да је врло мало примера који се недвосмислено могу означити као успеси или победе, у најбољем случају, релативни. Бесмисленост америчких војних операција у 21. веку постала је клише. А бројни други сукоби, укључујући и оне који још трају, попут конфликата на Блиском истоку, такође не решавају суштинске проблеме.

Доналд Трамп се не крије од конфликта; он их ствара. Свим расположивим средствима – од провокативног личног понашања до казнених економских мера, од споразума пуних цинизма до личне нетрпељивости према појединицима. Операција у Венецуели је то недвосмислено показала. Ипак, обично показује суздржаност када је реч о најразорнијем елементу – оном који налаже највишу цену, пре свега у људским губицима. А перспектива продужених сукоба као да у њему изазива одбојност која личи на праву индивидуалну својственост.

Било намерно или не, а највероватније интуитивно, Трамп одражава дух савременог света. То је свет који захтева максималан ефекат уз минималне трошкове, у којем више није могуће пресецати многобројне Гордијеве чворове једним ударцем, могућ је само спор и исцрпљујућ процес њиховог отклањања кроз конкурентску интеракцију са другим актерима. Ништа се не може решити једном за свагда, али екстреми се могу избегавати сталним управљањем тензијама. Можда је то формула која заслужује Нобелову награду у другом кварталу 21. века.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард