Фјодор Лукјанов: Трампова победа неће променити свет, али…

Да на почетку разјаснимо, исход избора у Сједињеним Државама неће променити свет. Процеси који нису почели јуче неће почети ни сутра. Али амерички избори су постали важан показатељ неких дугорочних промена.

Колумнисти либералног Њујорк тајмса, који су активно подржавали Камалу Харис, јутро након избора су изјавили: „Време је да признамо да Трамп и трамписти нису аномалија и да они не представљају привремено одступање од ‘тока историје’. Они одражавају расположење већине Американаца и ми се тако морамо односити према њима.“

Заиста, Трампова нова победа се разликује од његовог првог успеха пре осам година. Прво, он је убедљиво победио не само у броју освојених „електора“, већ и у укупном броју гласова у целој земљи. Друго, исход је углавном био унапред јасан.
Нови и другачији мандат

Приликом доласка на власт 2016. године нико није имао идеју како би могло изгледати Трампово председниковање. Сада то знамо – све његове особине и слабости су изашле на видело. Па тако и, најблаже речено, амбивалентна и не баш ефективна природа његовог председничког стила. Демократе су очекивале да ће хаос из Трамповог првог мандата одвратити многе републиканце од гласања. Али, то се није десило.

Поштено говорећи, првобитна номинација недовољно способног Бајдена и његова изненадна замена очигледно неподобним кандидатом олакшала је задатак републиканцима. Наде да ће празну љуштуру политике испунити подршком популарних личности и тако појачати утисак политичког избора, нису се оствариле. То показује да су амерички бирачи свеснији онога што се дешава око њих него што су ‘изборни стручњаци’ дуго претпостављали.

Грађани Сједињених Држава су забринути за питања која директно утичу на њихове животе. Спољна политика им никада није била приоритет.

Међутим, утицање на међународно понашање Сједињених Држава свакако јесте приоритет. Ера у којој је Вашингтон био убеђен у потребу (и, наравно, своје право) да управља светским пословима полако долази крају. Жеља за лидерством уграђена је у америчку политичку културу од њеног настанка пре три стотине година, али облици које је она узимала су се мењали. Након успешног завршетка Хладног рата у корист САД-а, у другој половини прошлог века, експанзионистичка осећања су потпуно превладала.

Разлози су јасни – препреке за спољну експанзију су нестале. Реалнији део америчке елите је веровао да је то повољна прилика, коју треба брзо искористити јер је привременог карактера. Други део је пао у анти-историјску илузију о коначности америчке доминације. Тачније, прихватио је идеју да Вашингтон може да обликује свет по свом науму и да затим опуштено ужива у плодовима победе.
Крај „златног доба“

Златно доба „Америчког света“ трајало је од раних 1990-их до средине 2000-их. Други мандат републиканског председника Џорџа Буша млађег донео је прве знаке повлачења. Сви наредни председници су, на различите начине, наставили овај процес.

Међутим дошло је до својеврсног неспоразума, јер је опсег онога што је за Америку било могуће и изводиво промењен, а идеолошка основа вашингтонске политике није се прилагодила променама. Притом, идеологија и реторика нису само пуке речи: оне формирају рутине која вас могу повести у различитим, чак и ненамераваним правцима.

Ситуација у Украјини је живописан пример овог феномена. Сједињене Државе су инерцијом упале у ову акутну и веома опасну кризу, вођене не неком добро осмишљеном стратегијом, већ идеолошким памфлетирањем и појединачним лобистичким интересима.

Као резултат тога, украјински конфликт је прерастао у одлучујућу битку за принципе светског поретка, што нико у врховима власти није планирао, ни очекивао. Поред тога, овај сукоб је постао тест правог борбеног потенцијала свих страна, укључујући Запад под америчким лидерством.

Трамп је покушао да направи концептуални заокрет током свог првог мандата, али тада није био довољно спреман да води земљу, а његови сарадници нису успели да консолидују власт. Ситуација је сада другачија. Републиканска странка је готово у потпуности на Трамповој страни, а трампистичко језгро намерава да крене у обрачун са „дубоком државом“ већ у првим месецима власти.

Тачније, покушаће да инсталирају људе сличног размишљања у државном апарату, укључујући и његов средњи ниво, како би спречили системску саботажу председникове политике која се дешавала током његовог првог мандата.

Бог зна да ли ће то успети или не, посебно јер се Трамп сам није променио: инстинкти и спонтане реакције преовлађују над доследношћу и уздржаношћу. Оно што је, међутим, важно јесте намера Трампа и његових сарадника да направе заокрет ка ригидно схваћеним америчким „меркантилним“ интересима и удаљавање од идеолошког приступа – што је у складу са општим правцем којим се креће остатак света. То неће учинити САД угодним, а камоли пријатним партнером за друге земље, али, ипак, пружа наду за нешто рационалнији приступ.

Трамп наставља да говори о „погодбама“ (deals), које он разуме на генерално једноставан начин. Републиканци око њега верују у снагу и моћ Америке, не да би владала целим светом, већ да би диктирала услове тамо где јој то доноси корист.

Шта ће из свега овога произаћи, тешко је рећи. Али постоји осећај да се окреће нова страница и отвара ново поглавље. Пре свега, због потпуног краха оних који су „исписали претходно поглавље“.