Јула 2021, шест месеци пре почетка специјалне војне операције (званична руска скраћеница је СВО) у Украјини, руски председник је објавио чланак „О историјском јединству Руса и Украјинаца“, у којем је назначио неминовност предстојеће кампање. „Корак по корак, Украјина је увучена у опасну геополитичку игру усмерену према томе да се од ње направи тампон зона између Европе и Русије, односно терен за деловање против Русије. Неизбежно, долази време када концепт „Украјина није Русија“ више не служи намењеној сврси. Потребан је концепт „анти-Русије“, концепт који ми никада нећемо прихватити“, писао је Владимир Путин. Даље је забележио: „Све подметачине повезане са пројектом анти-Русије нама су јасне. И ми никада нећемо дозволити да наше историјске територије и људи који су нам блиски а који их настањују буду окренути против Русије. А онима који предузимају ове покушаје, желим да им поручим да ће чинећи тако нешто уништити сопствену државу“.

Никада нећемо дозволити тако нешто. Никада то нећемо прихватити. Они ће је уништити. Упозорења су била више него јасна. Аутор није стављао читаоца пред било какву двосмисленост.

Зашто већина нас ове речи није узимала довољно озбиљно? Да ли им нисмо поверовали или нисмо желели да им поверујемо? Усудићу се да претпоставим да је у питању ово друго. Након много година тињајуће кризе, у ситуацији која је била комфорна већини људи, готово нико није могао замислити преокрет према драматично другачијем облику односа. У међувремену, префикс „анти“, девет пута употребљен у гореспоменутом чланку, је означитељ те нове опасне врсте односа.

Не баш сукоб

Почев од 1989, када је совјетска сфера утицаја у Европи почела нагло да ишчезава, све до 2014, када је Русија снажно одговорила на наизглед неповратно проширење атлантистичке сфере утицаја на Исток, наши односи са Западом развијали су се у складу са парадигмом зближавања, продубљене сарадње и чак интеграције. Колико тога је рађено свесно, искрено и промишљено, може се процењивати на различите начине. Али чак и у тренуцима све већих и све чешћих компликација и погоршања односа, Русија се није директно супротстављала Западу. Временом, израз „наши западни партнери“ руски политичари су изговарали са све већим сарказмом. А опет, ниједан други израз (попут „непријатељи“, „противници“ или „конкуренти“) није коришћен у званичном, јавном дискурсу.

Позиционирање Русије као „Другог“ али не и као „непријатеља“ био је темељни принцип руске спољне политике током двадесет пет година. Током прве половине овог периода „Други“ као да је пролазио кроз трансформацију постајући „један од нас“ за западне партнере; они су нудили охрабрење, али без претераног ентузијазма. Током друге половине, они више нису видели „Другог“ као квалификованог да буде „један од нас“ (нити је Русија себе тако сагледавала), али сви су гледали да нађу путеве којима би се усагласили интереси и потребе. Сада је јасно да су оманули.

Оно што је важно нагласити, овај „недовршени“ статус учинио је могућим Русији почев од почетка двехиљадитих да ради на остваривању замисли коју је Владимир Путин прогласио главном у свом првом програмском чланку насловљеном „Русија на прелазу миленијума“. Објављен је 30. децембра 1999. године, свега дан пре него што је преузео положај вршиоца дужности председника „Можда, по први пут у претходних двеста-триста година, [Русија] се суочава са стварном опасношћу да склизне у други, или можда чак трећи, ешалон светских држава. Како би ово избегла, морамо да напрегнемо све интелектуалне, физичке и моралне снаге нације“, написао је.

То је управо оно што је Русија чинила током готово петнаест година које су уследиле.

Она је чинила постојане напоре да осигура своје место у првом ешалону.

Почетак акутне кризе

Али старији чланови нису били одушевљени да дочекају придошлицу, иако је, исто тако, нису ни сматрали посебно великом опасношћу по себе. Прво, били су сигурни да је могућност да се Русија придружи првом ешалону врло танка. Друго, веровали су да је Русија ограничена постојећим правилима. Кина се раније прикључила под овим условима, и сви су једноставно били срећни како су ствари текле.

Русија је обнављала свој статус једне од водећих светских сила почев од раних двехиљадитих до половине 2010-их другим средствима. Најважнија је била сарадња са Западом, превасходно Европом, у домену инвестиција и у технолошкој сфери, и руске интеграције у глобалну економију. Али је паралелно Русија, насупрот западној жељи (или барем без његове подршке) почела да трага за начинима да оснажи своју позицију, посебно геополитичку. Главно настојање у овом правцу очекивано је било усредсређено на постсовјетски простор, што је изазвало и највећа размимоилажења са Европљанима и Американцима. Али руска активност није била ограничена само на овај простор и протезала се на Блиски исток и Африку, извесне делове Латинске Америке и, наравно, Источну Азију. Гледано из шире перспективе, руско руководство је градило и јачало потенцијале своје земље, користећи сваку прилику која би искрснула.

Јачало је противљење, али се сукоб није претворио у отворену конфронтацију. Ово је омогућило многим земљама да успостављају везе са Русијом, док су у исто време одржавале нормалне односе са Западом. Питање, све до одређеног тренутка, није доведено у први план. Прекретна тачка била је Украјина 2013. Кијевски трикови, уобичајени за тамошњу политичку културу, били су осмишљени да се окористе обема могућностима – прикључење ЕУ и повлашћени статус у оквиру Евроазијске економске уније. Но, изазвали су, насупрот томе, незадовољство обе стране. То је био почетак акутне кризе, која је на крају довела до глобалног војно-политичког сукоба. Могућност „и-и“ престала је да буде релевантна у том тренутку, и њено место преузела је опција „или-или“. То је такође био крај покушаја Русије да се укључи у „први ешалон“ , у складу са почетно осмишљеном шемом деловања. 

Русија као анти-Запад

Директни и отворено проглашени војно-политички сукоб између Русије и Запада елиминисао је значајан део алатки које су стајале на располагању Москви и које је ова користила да би проширила и оснажила свој утицај у првој фази онога што би се могло описати као „не баш сукоб“. У одговору на СВО, коју је Русија покренула против Украјине као анти-Русије, Запад је покренуо сопствену СВО, против Русије као анти-Запада. Ово објашњава све жешћу природу сукоба и мале шансе да дође до споразумног намирења.

Они који нису непосредно укључени у сукоб немају маневарски простор – присиљени су да се определе.

Одређење Русије као анти-Запада мења глобално расположење. Пре фебруара прошле године, многи су разумели да некадашњи универзалистички поредак опада. Али није било актера који је могао не само да критикује његове мане или да га заобиђе, већ и да прогласи његово недвосмислено одбацивање и жељу да га уништи. Русија је преузела овај задатак због комбинације историјских, културних, геополитичких и личних фактора. Да је корелација ових чинилаца другачија, можда би и сценарио био другачији. Међутим, сада је избор начињен. И брзина промена у свету доказује да до тога није дошло одједном 2022. већ су се ствари развијале током дужег временског периода. Када је кинески председник Си Ђинпинг напуштао Кремљ завршавајући своју званичну посету у марту 2022. године, рекао је: „Сада се одигравају промене какве се дешавају једном у сто година. Када смо заједно, ми предводимо ове промене“. Ова опаска је посебно значајна, с обзиром да највиши кинески званичници никада ништа не говоре узалуд. Таква је њихова култура.

Близу формалног савеза

Популарно питање која је земља старији а која је млађи партнер у кинеско-руским односима који „далеко премашују билатералне односе и од виталног су значаја за савремени светски поредак и судбину човечанства“ (још једна Сијева формулација). Питање је од значаја за саме укључене стране, али није од превасходне важности за глобалну ситуацију. Оно што је значајно јесте да расте анти конгломерат. Из Сијеве формулације проистиче да Пекинг сагледава односе са Москвом као интегрални феномен, као одвојени чинилац у међународном односима. Ово није савеззнички однос (који Кина принципијелно избегава) пошто не сугерише да су преузете узајамне обавезе, али јесте нешто близу томе.

Овај билатерални однос је супротстављен јасно одређеном блоку, који се сада назива „колективним Западом“.

Важно је запазити да је овај блок до краја згуснуо своје редове против Русије након што је ова отпочела војну кампању у Украјини. Кина се придружила сукобу на сопствену иницијативу, али су је заправо Сједињене Државе погурале да се сврста на другу страну барикаде. Генерално, Пекинг није морао да се прикључи „анти“ групи, и могао је да се држи по страни. Али Си Ђинпинг је закључио да овакво држање не би оснажило кинески утицај већ би га, напротив, ослабило. Ово је време када државе које претендују на остваривање утицаја морају да разјасне ствари и да се непосредно укључе [у ток дешавања]. 

Ипак биполарни свет?

Свега три или четири године раније већина прогнозера у вези са светским поретком сугерисала је да је нови биполарни систем мало вероватан. Чак и уколико два центра буду предњачила – Сједињене Државе и Кина – неће бити блокова као у 20. веку зато што претежни значај имају разгранати глобални трговински односи. Стога, сматрало се, Хладни рат не може бити обновљен у идентичном облику. Али испоставило се да комерцијални односи, без обзира колико били профитабилни, могу једноставно бити прекинути из безбедносних разлога, уколико дођу у међусобну колизију. И да пословање, колики год био његов обим, не може спречити геополитичка и стратешка ривалства.

На пролеће 2023. будућност изгледа другачије. Постоје два супротстављена „антисвета“, супротстављена један другом у борби за светску хијерархију. У средишту те борбе су две специјалне операције: Русија против Украјине и Запад против Русије. Кинеско учешће повећава обим ове борбе. Државе изван било које од споменутих група настоје да се окористе, ризикујући опасне губитке. Оваква ситуација могла би дуго да потраје.

Међутим, конгломерат гореспоменутих фактора је кључан и пре отвара нову фазу сукоба него што успоставља стално и трајно стање. Његов састав би могао толико да се промени да дође до дезинтеграције на саставне чиниоце. Подсетимо се метафоре о „ешалону“ коју је Путин употребио пре готово четврт века. У руском ешалон означава и воз специјалне намене, тако да можемо рећи да је свет сада у ситуацији „лудог железничког преусмерења“: који ће бити састав железничке композиције и куда ће се она усмерити зависи у потпуности од арбитрарног скупа околности. Нико не зна које је крајње одредиште за све нас, или оно једноставно не постоји.

Током последњих двадесет година, Русија је оснажила своју позицији на светској сцени, користећи се мудро грешкама других актера и делимично наступајући опортунистички. Сада је стигло време да Русија одреди и оствари циљеве, чинећи сопственe грешке и успутно процењујући да ли су циљеви оствариви. Улози су изузетно високи, за све учеснике. Исходиште ће бити другачија Русија у другачијем свету изграђеном уз наше директно учешће. Али нико сада не може да каже да ли ће таква Русија бити јача, утицајнија или одрживија, нити да ли ће свет бити стабилнији или нестабилнији.

Извор Russia in Global Affair

Насловна фотографија: Unsplash