Друга рунда преговора између делегација Русије и Украјине у Истанбулу и догађаји који су јој непосредно претходили постали су показатељ стања сукоба. Његов крај није близу.

Парадоксално, украјински напади првог дана лета потврдили су почетни став Русије: никакво примирје није могуће док се не постигне барем основни договор о контурама будућег споразума. Војна сила (било то добро или лоше) остаје најважнији преговарачки инструмент. И у конфронтацији садашњих размера и интензитета, нико га се неће одрећи. Русија то није ни намеравала, како је званично и изјавила. Украјина ову тезу убедљиво потврђује свим својим недавним акцијама.

Ако се сетимо највећих и најдуготрајнијих војних сукоба друге половине 20. и почетком 21. века (не говоримо о експедиционим операцијама против очигледно слабијег непријатеља), политички и дипломатски преговори нису почињали након прекида ватре, већ су се настављали паралелно са војним акцијама. Понекад је, као, на пример, у Кореји и Вијетнаму, то трајало дуго.

Два разлога

Овде нема разлога за радост, али реалистичан приступ подразумева само такав сценарио и само на тај начин се појављује шанса за постизање одрживог резултата. Није изненађујуће што је тема примирја сад пала у други план.

Упркос периодичним гласним приговорима из Украјине и Европе, преговарачки процес се одвија по руским обрасцима. То значи игнорисање било каквих ултимативних захтева, промишљену припрему за разговор и његов спори почетак без ограничавања трајања. Такав алгоритам генерално одговара и Вашингтону – Трампу је главно да има утисак кретања, а не ћорсокака. Барем за сада.

Задатак Кијева је – у идеалу – да овај образац разбије, да у процес уведе нову нелинеарност, да га учини импулсивним, што би боље одговарало украјинском војно-политичком стилу. Са ове тачке гледишта, долазак руске делегације у Истанбул, упркос актима саботаже великих размера, исправан је потез, јер је непријатељ желео управо непојављивање.

Сам ток преговора у Истанбулу, мора се рећи, у оштрој је супротности са спољашњом медијском галамом, јаким загревањем које им претходи и прати их. Сваки пут долази до сублимације потпуно неоснованих очекивања. Делимично се то ради намерно, делимично је спонтано и инстинктивно, многи људи једноставно искрено желе неки развој радње. Контакт делегација обара та надувана очекивања, а онда све почиње испочетка.

Какав је исход другог састанка? Најочигледнији – процес се наставља и ниједна страна није заинтересована да га прекине. Театрални гестови, који су својствени украјинској политичкој култури, овде нису добродошли. Вероватно за то постоје два разлога.

Први – то што је Доналд Трамп невидљиво присутан за преговарачким столом, а односи са њим су на различите начине важни обема странама. Десило се да је управо он постао трећи обавезни учесник у покушајима да се сукоб пребаци у другу фазу. Трамп жели да види процес преговора. Па, нека га види – и Москва и Кијев су спремни да створе такву слику.

Други – присуство тако чврстог и прилично високостатусног канала биће потребно кад се околности промене. А оне се могу променити и тада ће бити потребан садржајан разговор. Обе стране то разумеју, иако се, наравно, надају променама супротног карактера.

О суштини контрадикција, „основним узроцима сукоба“, како то Москва формулише, сада се не разговара.

Пропорционалан одговор

Као што се може видети из резултата обе рунде, разматрају се питања која се могу решити без додиривања суштине ствари. Ово је важно и позитивно, исправно са хуманитарне тачке гледишта, али нема везе са темом нормализације као таквом.

Да ли ово ствара неку атмосферу међусобног разумевања између страна у преговорима? Можда, чак вероватно. И може бити корисно касније, кад дође до суштинског разговора. Да ли ово мења атмосферу између Русије и Украјине у целини, да ли приближава ставове страна једне другима?

Не.

Разумно питање – да ли има смисла размењивати меморандуме који су очигледно неспојиви? На крају крајева, документи које су објавили Москва и Кијев су супротстављени. Да, има смисла, јер је, са становишта могуће (суштинске) дипломатије, јасно изношење захтева, оцртавање поља дискусије боље од спекулација у духу „стратешке несигурности“. Тренутно нема тачака пресека, али околности, као што је већ речено, имају тенденцију да се мењају.

Какав је исход другог састанка? Најочигледнији – процес се наставља и ниједна страна није заинтересована да га прекине

То се може десити и десиће се првенствено као резултат војних акција. Оне се шире – како по територијалном обиму, тако и по природи коришћених средстава/тактика. Свака страна има своје предности, које ће наставити да користи. Крај оружане конфронтације се не очекује.

Сада би требало да очекујемо војно-технички одговор Русије на нападе на мостове и базе 1. јуна. Одговор, рекло би се, крупних размера, пропорционалан непријатељским амбицијама.

Пошто у игри постоји као минимум трећи учесник (САД), а сам задатак је вишекомпонентан (одговор није само Украјини, већ и другима и није исти у зависности од адресата), акције Русије треба да буду томе сразмерне. И то неће бити крај преговарачког процеса.

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард