Фјодор Лукјанов: Нуклеарка неће отрезнити Запад или Караганов није у праву

Чланак Сергеја Караганова „Русија мора да размотри употребу нуклеарног оружја” изазвао је жестоке реакције, што је можда и била ауторова намера. Јавне дебате о применљивости нуклеарног наоружања дуго представљају табу, који је заправо на снази од првих добро познатих последица једине употребе овог наоружања од стране САД у рату против Јапана.

Односи између нуклеарних суперсила у прошлом веку су изграђени на претпоставци да ће било каква употреба (нуклеарног оружја) водити према свеопштем нуклеарном рату те уништењу цивилизације. Поуздање у неизбежност овог сценарија, те страховање од његовог спровођења учинило је да нуклеарна бомба буде не оружје које се може употребити на бојном пољу, већ средство одвраћања и за непријатеља и за усијане главе код куће. И када је неко одлучио да постави питање поновног сврставања нуклеарног оружја под конвенционално наоружање, иако изузетно моћно, ово је изазвало шок и огорчење.

Ваш скромни аутор није специјалиста за нуклеарно оружје или одвраћање, нити тврди да има специјалистичко знање из ових области. Али питања која су поставиле моје старије колеге утичу на све, тако да ћу преузети ризик широког разматрања теме из угла пословичног добро обавештеног лаика.

Нуклеарно одвраћање

Свако је слободан да приступи аргументима Сергеја Караганова с оне тачке гледишта коју сматра исправном, посебно пошто је опсег питања која се отварају изузетно широк, од практичних до религијских. Али једно је неупитно – ризик од нуклеарног рата данас је виши него што је био у било ком тренутку почев од почетка 60-их година прошлог века.

За то постоји неколико разлога: више агресивности у светској политици, стратешка нехајност као последица тридесетогодишњег мира под америчком хегемонијом и неверовање да до свеобухватног нуклеарног рата уопште може доћи, односно губитак егзистенцијалног страха. Последње је почетна тачка за разумевање ствари: само обнова истинског страха од нуклеарне апокалипсе може да отрезни Запад, који је силом своју супрематију над остатком света спреман да наметне, без обзира на последице. Циљ који је Караганов назначио у чланку јесте да се „сломи воља” колективног Запада да намеће остварење своје супериорности. Наношење нуклеарних удара на „низ мета у бројним државама” јесте последње средство којем се може прибећи.

Оставимо по страни морални и етички аспект овог питања, који је прилично очигледан с обзиром да сам аутор признаје да је предложени потез ужасавајући. Уместо тога, усредсредићемо се на концептуални аспект како бисмо покушали да одговоримо на питање да ли би овај потез могао да послужи као алатка „отрежњења”.

Нуклеарно одвраћање и принцип гарантованог узајамног уништења (енг. mutual assured destruction, скраћено MAD) јесте резултат политичког и технолошког развоја у другој половини 20. века, епохе која је уследила после Другог светског рата. Ово је био јединствени период релативно уређених међународних односа заснован на систему институција – организација и норми различитог степена формализације. Ова уређеност учинила је могућим да се уређују односи између главних делатника, превасходно између две супер силе.

Приближна војно-политичка, економска и идеолошка равнотежа је учвршћена нуклеарним фактором: превасходно израдом нуклеарног наоружања у Совјетском Савезу, а потом достизањем совјетско-америчког паритета. Али степен уређености не би требало пренаглашавати, иако је био виши него у било ком ранијем периоду, и можда виши него што ће икада касније постати.

Криза ранијег поретка

Крај Хладног рата означио је нарушавање равнотеже на већини поља, али је институционални оквир остао неизмењен. Претпостављало се да га није потребно преуређивати зато што се очекивало да, пошто нема сукобљавања, институције коначно почну да делују онако како би требало. Нуклеарни чинилац такође је остао непромењени принцип сигурног узајамног уништења, чак и у тренутку када је Русија запала у најслабији положај у првих неколико година након слома СССР-а.

У пракси, ефикасност институција које су створене и које су радиле прилично добро прошлог века почела је нагло да опада пошто су њихови механизми били направљени у време другачијег односа снага и распореда интереса. Теоријски, требало је да земље расправљају о новој структури међународних односа и да се сагласе о њиховом успостављању. Али победнички Запад није сматрао да је тако нешто нужно. Надасве, сам систем институција, почевши од Уједињених нација, отелотворавао је америчке идеје. СССР се сагласио са њима након Другог светског рата пошто није било сумње да ће у сваком виду међународног устројства Москва играти водећу улогу.

Другим речима, стабилност светског поретка у другој половини прошлог века била је одређена западним устројством и равнотежом снага унутар њега коју је осигуравао СССР.

Када је равнотежа снага ишчезла, целокупна струткура се затресла и почел да се обрушава, изазивајући дисфункционалност институција, почев од Уједињених нација до многих секторских и регионалних организација, међу којима су биле и оне искључиво западне, попут Светске трговинске организације, која је настала из Општег споразума о царинама и трговини (енглески General Agreement on Tariffs and Trade, скраћено GATT). Оне нису биле кадре да се носе са хетерогеношћу света.

Последица је била настанак других облика организовања, који су били мање формални, имали мање учесника и били устројени на флексибилнијем принципу. Неће бити чврстог светског поретка у догледној будућности – међународна неуређеност на више нивоа не може бити систематизована све док се пејзаж међународних односа квалитативно не упрости. А то се неће десити, у изузетку катастрофалних сценарија.

Одвраћање као институција

Нуклеарно одвраћање једна је од фундаменталних институција из друге половине прошлог века. Оно није одмах узело свој коначни облик, и САД и СССР су тестирале могућа ограничења тако што су провоцирале опасна погоршања ситуације током првих петнаест година након израде нуклеарног наоружања. Током Кубанске ракетне кризе 1962. године, лидери две нуклеарне суперсиле су се суочили, лицем у лице, са тим страхом и сагласили су се о неприхватљивости директног сукобљавања једном и за свагда.

Нуклеарно наоружање заиста је кадро да уништи човечанство, и институција одвраћања деловала је као нешто готово неизбежно. Могу се играти различите игре, али постојање планете не би требало да се ризикује. Нико се неће усудити. Сергеј Караганов писао је пре неколико година: „Дубина и опсег међународних противречности је таква да би (оне) водиле према светском рату у ранијим временима; али то данас спречава нуклеарно наоружање.” Сада је дошао до супротног закључка: САД се не боје да отпочну општи рат против нуклеарне силе, додуше преко посредника. На корак смо од светског рата, који би био глобалан и термонуклеаран, а једини начин да се он избегне јесте отпочињање нуклеарног али локалног рата.

Било би разумно запитати: зашто не би нуклеарни напад против друге државе или блока који такође располажу нуклеарним наоружањем водио према брзој ескалацији општег глобалног тернонуклеарног рата, односно размене удараца између Русије и САД? Но, као што су теоретичари одвраћања запазили, целокупан систем односа у нуклеарној сфери не заснива се на стратегији или технологији, већ превасходно на психологији. А ова психолошка игра требало би да обесхрабри противника чак и да размишља о извођењу могућег нуклеарног напада.

Употреба нуклеарног наоружања значила би крај игре и, у ствари, негирала би његову специјалну улогу, претварајући га просто у изузетно моћно средство уништења. Такмичење у изналажењу средстава уништења је „нормалан” рат, иако у овом случају дивовских размера. Можда не би дошло до узајамно гарантованог уништења, али би укупна штета била толика да би земље које би у таквом сукобу учествовале и свет у целини претрпели радикалне промене на застрашујући начин.

Враћање на почетак

Сергеј Караганов запажа да су нуклеарни удари крајња мера, и мисли да би кретање дуж „ескалаторне лествице” натерало противничку страну да разуме (размере) претње и да отпочне да расправља о суштинским питањима, односно, како изаћи из ћорсокака у који се запало и како разрешити постојеће противречности. Другим речима, он разматра да ли је могуће вратити се у време изворне институционалне сврхе нуклеарног оружја, а то је изазивање апсолутног страха који обуздава понашање учесника (међународног поретка).

Али, као што је већ речено, то је био део обухватног система који је осигуравао уравнотежено управљање међународним процесима. Да, неко би могао да каже да је постојање тог система било великим делом одређено присуством нуклеарног наоружања, али то није био једини такав фактор. Стога, када су почели да се урушавају други структурни елементи након Хладног рата, испоставило се да нуклеарно одвраћање као такво не осигурава ранија ограничавања у понашању.

Претпостављало се да је систем узајамно прихватљивих правила могуће изнова створити уз помоћ страха и ескалације као крајње претње. Ова логика примењена је у децембру 2021. године на нижем нивоу, када је Русија поставила ултиматум захтевајући дугорочне гарантије и претећи да ће предузети „војно-техничке мере” у случају да овај ултиматум буде одбијен. Природа ових мера постала је јасна убрзо по почетку специјалне војне операције у Украјини и шокирала је западну елиту, која је раније игнорисала овај ултиматум. Међутим, ово није довело до тога да западне елите отпочну расправу са Русијом о њеним бригама. Исходиште је заправо била сушта супротност.

Неко би могао да укаже како је ово поређење неадекватно зато што специјална војна операција није представљала непосредну претњу по САД или њихове савезнике из НАТО, док нуклеарна ескалација представља такву претњу. Ово је тачка у којој у игру ступају западне елите, чију је неодговорност презрео Сергеј Караганов. Без обзира шта неко мислио о њима, за сада су се показале прилично ефикасним у управљању јавним мњењем и у обезбеђивању подршке за њихову политику, упркос томе што је она нанела објективну штету благостању и безбедности њихових сопствених грађана.

Ипоставља се да је план (који Караганов предлаже) постепено подизање нивоа претње како би се нуклеарном оружју повратио одвраћајући статус који је оно имало у другој половини 20. века; и да се изнова створе елите какве су у то време биле на власти. Ово звучи заиста романтично и носталгично. Није јасно одакле би се изнашли такви људи у данашње време. Довољно је погледати алтернативне снаге у водећим западним земљама. Штавише, оставимо по страни друга разматрања, легитимисање употребе нуклеарног наоружања изван врло прецизних ситуација описаних у доктринарним документима (претња по опстанак државе) делује као немогућ задатак.

Нуклеарна игра живаца

Убрзо пошто су Американци активирали прву атомску бомбу 1945. године, Џорџ Орвел је написао кратки есеј под именом Ти и атомска бомба (You and the Atomic Bomb). Орвел није сумњао да ће и друге земље (барем Русија и Кина) такође направити атомску бомбу, и уколико она остане не само супер-разорна већ и тешко дохватљива и веома скупа, могла би да буде и корисна:

„Вероватније је да ће означити крај великих ратова по цену неороченог продужења ‘мира који то није’”. Другим речима, Орвел је разумео од почетка да значај овог изума није у његовој употреби већ у његовом поседовању. Према Орвеловим речима, претварање (нуклеарног оружја) у још једно „обично оружје” суновратило би свет у варварство и означило би крај националне државе као форме (политичког) организовања.

Нуклеарно оружје постаје све доступније, како технолошки тако и финансијски. Да ли су руски умови једини који промишљају о могућности његовог коришћења како би изашли из тешке војно-стратешке ситуације? Свакако да нису. Оваква размишљања постепено запоседају глобални јавни простор. Ово потврђује раније изнету идеју: институција одвраћања, као и друге институције из прошлог века, налази се у кризи.

Оштро интензивирање дискусије неће помоћи да се оснажи ова институција, већ ће довести до њеног коначног урушавања, а употреба нуклеарног наоружања неће никога призвати памети, већ ће формално уклонити општи табу, уз последице које се једва могу и наслутити. Даљи потези неће бити вођени овим или оним разматрањима, већ реакцијама на сваки следећи потез који буде повлачила противничка страна. Играње нуклеарне игре живаца је коцкање. Али уколико ствари крену по злу, укупна штета би далеко премашила било чији хипотетички добитак.

Табу о употреби нуклеарног наоружања несумњиво губи своју снагу. Морамо бити припремљени за сваку евентуалност. Било би рационално не нарушити у потпуности овај табу, превентивно, већ би требало покушати да се сачува барем неки облик уздржаности. Ово не значи да се о самој ствари не може расправљати, напротив. Богобојажљиво заклањање од саме помисли о употреби нуклеарног наоружања било би попут нојевог забадања главе у песак. У овом смислу, требало би да смо захвални Сергеју Караганову што је јасно изнео своје гледиште. Расправљање о овоме требало би да буде део настојања да се дође до новог разумевања стратешке стабилности уместо оне која је постојала некада, и која се више не може обновити.

 

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард

 

Чланак је изворно објављен на руском у Профајл џурналу

 

Извор Russia in Global Affairs