Фјодор Лукјанов: Крај XX века

фото: Benjamin Smith on Unsplash

Место у свету више није повезано са обимом спољне експанзије, већ са ефикасношћу и одрживошћу сопственог модела развоја. Можда се чини да је ово једноставније него борба на великој међународној сцени. Али овде је и цена грешке већа, као што се показало у прошлом веку, и то не једном

За почетак, два цитата, између којих су прошле тачно четири године. Први: „Сједињене Америчке Државе преузимају обавезу да искључе даље ширење Организације Северноатлантског уговора у источном правцу, да одустану од пријема у Алијансу држава које су раније биле у саставу Савеза Совјетских Социјалистичких Република.“

Број два: „Приоритет наше политике у односу према Европи (…) јесте да се стави тачка на представу о НАТО-у као о савезу који се стално шири, као и да се спречи остваривање [те представе] у пракси.“

Први цитат је одломак из члана четири нацрта уговора између Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава о безбедносним гаранцијама, који је америчкој страни предат 15. децембра 2021. године. Тај документ је, заједно са Споразумом о мерама за гарантовање безбедности Руске Федерације и држава чланица Организације Северноатлантског уговора, објављеним истог дана, шокирао готово све.

Захтеве Москве (да се гарантује престанак ширења НАТО-а и да се војно-политички баланс врати на стање из 1997. године) на Западу су доживели као нешто између дрскости и куриозитета, с нагласком на ово друго. А и многи коментатори код нас нису разумели како тај демарш треба правилно оценити.

Други цитат је извод из одељка „Подршка европској величини“ Стратегије националне безбедности САД, објављене четвртог децембра 2025. године. И она је изазвала ефекат праве бомбе. Пре свега због оног дела у коме се о савременој Европи, главној савезници Сједињених Држава, говори не чак ни са потцењивањем, већ са отвореном нетрпељивошћу.

Критичари Беле куће пожурили су да примете да је објављени текст мишљење само једне од фракција у окружењу Доналда Трампа, а да је главни аутор концепције, Мајкл Ентон, већ напустио Стејт департмент. Али, какогод, статус објављеног документа не може се поништити. То је званична доктрина националне безбедности за предстојећи период.

У размаку између две изјаве налази се дуг низ заиста драматичних догађаја. Ове, 2025. године, се десио још један квалитативни скок – нагомилане промене довеле су свет на нови ниво. Трамп и трампизам су „пукли“ по други пут, јер је барут за тај плотун припремио претходни ток развоја, а нарочито догађаји из последње четири године. Сводећи биланс године, није могуће ограничити се само на 2025. – она је заокружила целу једну историјску етапу.

Не желимо рат, али…

Сада је јасно да су меморандуми објављени крајем 2021. године, у спровођењу налога председника датих на колегијуму Министарства спољних послова Русије у новембру, био замишљен као последњи покушај да се Запад убеди у озбиљност намера Москве. Захтеви, које су тада сматрали безобзирно преувеличаним, требало је да покажу: стрпљење Русије је исцрпљено и игнорисање њених примедби повући ће за собом мере другачијег карактера. „Војно-техничке“, како је то било формулисано.

То није успело. Тада је изгледало да Америка и Европа једноставно нису поверовале у војни сценарио, сматрајући да Кремљ блефира. Осврћући се уназад, четири године касније, може се претпоставити и нешто друго.

На Западу су разумели да се приближава војни удар, али никоме чак није падало на памет да се он може бар покушати избећи, не претњама Русији, већ конкретним разматрањем њених примедби.

Тврдити да су на прелазу 2021-2022. године НАТО и Сједињене Државе настојале да изазову рат против Русије било би претерано. Али такав исход растуће напетости они су, вероватно, сматрали прихватљивим само зато што нису имали намеру да у било чему попусте Москви. Подржавати онога ко изазива устаљени поредак „заснован на правилима“ сматрано је неприхватљивим. И, потпуно вероватно, постојало је и скривено уверење да ће руски „папирни тигар“ поломити зубе покушавајући да преиспита правила игре у своју корист.

Да ли је Русија заиста намеравала да промени светску расподелу снага? У „украјинској кампањи“ постојали су различити мотиви – од незадовољства натоцентричним системом европске безбедности до носталгије за историјски својим, али изгубљеним територијама. Треба приметити да су се мера и однос мотива мењали са развојем догађаја.

Данас су културно-историјски и територијални аспекти много јаче изражени него у почетку. Међу циљевима Русије, однос између утицаја на светски поредак и пројектовања сопствених интереса постепено се померао ка овом другом. Међутим, значај онога што се дешавало лежи у томе што је све то довело до убрзања објективног процеса међународних промена. И оне више не зависе од жеља учесника. Нагомилани проблеми неравнотеже у светском систему сами су тражили излаз. Сходно томе, исход сукоба уопште не мора бити онакав каквим су га замишљали актери.

Неприметни процес

Ако се сетимо захтева које је Москва поставила крајем 2021. године, резултат који имамо данас, на крају 2025, далеко је од онога што се тражило. Тражено је: смањење војне претње кроз смањење активности НАТО-а на ниво из друге половине 1990-их и преузимање обавеза да се заустави ширење Алијансе.

Добијено је: милитаризација блока у целини, а нарочито дуж целе западне границе, пријем у НАТО раније неутралних суседа, опасан раст напетости у Балтичком региону и веома крхка ситуација у Црноморском басену, претварање Украјине у плаћеника који ратује против Русије. Додајмо и фактичко распростирање суседних земаља по различитим зонама утицаја и повлачење на Блиском истоку због тога што су напори Москве фокусирани на Украјину, а пажња према остатку света је, на неки начин, ограничена.

Али догодило се и нешто друго, што тешко да је било планирано пре четири године. Промене су се приближиле НАТО-у одакле их нису очекивали.

Алијанса је доживела свој златни тренутак 2022. године, када је кризу мисије и идентитета, која се погоршавала после Хладног рата, изненада превазишла захваљујући откривању старог непријатеља. Питање „Против кога?“ нестало је са дневног реда.

Уједно су, чини се, нестале сумње у чврстину трансатлантских односа, јер је поново постало јасно зашто су савезници, који живе на различитим странама океана, потребни једни другима. Америчка администрација је ставила на прво место уобичајену идеологију „слободни свет против тираније“, која је успешно консолидовала Запад после Другог светског рата.

Тежину директног сукоба преузела је на своја плећа трећа страна, Украјина, што је постало додатни бонус. Блок није морао да сноси главне ризике, само индиректне, везане за снабдевање и одржавање прокси војске Кијева. А чињеница да Москва није испунила првобитно замишљену војно-политичку идеју, уплетена у дуготрајни рат исцрпљивања, створила је претпоставку да би се ствари могле завршити на најчудеснији начин – наношењем стратешког пораза Русији без директног сукоба с њом.

Данас су културно-историјски и територијални аспекти много јаче изражени него у почетку руске операције

Међутим, очекивања им се нису оправдала. Обе стране у конфликту показале су издржљивост. И то се за Северноатлантску алијансу претворило у једну врсту замке. Испоставило се да она, у целини, није спремна за дуготрајно супротстављање, чак ни индиректно. Откривена је сва недовољност изградње војних структура у претходним деценијама и неспособност да се то брзо промени.

Још важније је што су политички односи унутар блока дошли под значајан притисак. Одржавање европског јединства захтева стално наглашавање руске претње и очување блиске везе са Украјином. А то ствара све више сумњи, јер гура ЕУ (која је истовремено и европски део НАТО-а) све даље у левак јединог могућег курса, чија ефикасност је све мање доказива. Русија је у великој мери имала везане руке због потребе да се потпуно фокусира на Украјину. Али и Европа сада зависи од исхода конфликта много више него што би желела. Скоро цела политика подређена је овом питању.

Време, назад

Али најважнија је, вероватно, промена позиције Сједињених Држава. И постоје разлози да се верује да би она дошла до изражаја (можда не тако оштро) чак и да је Трамп изгубио изборе. Сједињене Државе ни у једном случају не намеравају да ризикују директну (нуклеарну) конфронтацију са Москвом, а што се тиче добити од конфликта, Вашингтон ју је већ извукao захваљујући прекиду односа Европске уније са Руском Федерацијом. Даље расте ризик од губитака.

Како год да се завршило Трампово председништво, ко год да га наследи у Овалном кабинету, повратка на ситуацију пре Трампа неће бити. Цензура Трампа раздвојила је политички XX век од наредног века. Пре неколико година на Западу су често иронично примећивали да је Путин помешао историјске епохе и покушава да оживи приступе из давне прошлости. Чак и ако је то тачно, по одлучности у деловању у том правцу, руски председник се не може упоредити са америчким.

Трамп једноставно „отказује“ XX век, током којег су Сједињене Државе корак по корак узлазиле степеницама доминације, достижући на почетку текућег века светску хегемонију: политичку, економску, културну и идејну.

Бајден је постао, с једне стране, лабудова песма тог светског поретка, узалудним покушајем да се врати тренутак који се чинио дивним. Са друге стране, он је, у суштини, предвидео коначан прелазак у квалитативно другачију ситуацију.

Свесно или несвесно, управо је он, подржавши украјински рат, подгрејао два процеса. Први – интензиван прелив економских користи из Европе у САД (откривени протекционизам почео је још пре Трампа). Други – формирање заједнице која је у Русији названа „Светском већином“. То је огромна група земаља које не сматрају да се морају потчињавати општеполитичком и идеолошком притиску Вашингтона, већ више воле да се руководе својим интересима.

Трамп је довршио овај процес. Европска унија је сведена на положај сервисног особља, којем се постављају супротни захтеви: да буде самостална, али при томе да не протестује и не супротставља се старијем. А са светом у целини разговор се води језиком оштре трговине „један на један“, јер, како се сматра у Сједињеним Државама, у таквом формату они су јачи од скоро свакога. Колико је та претпоставка исправна, може се расправљати: у случају Кине, Русије и чак Индије, САД су откриле да су њихови саговорници много мање подложни притисцима него што су очекивали.

Вашингтон нивелише целокупну институционалну структуру на којој се светски систем заснивао после Другог светског рата. Одатле и промена односа према НАТО-у, темељној структури друге половине XX и прве четвртине XXI века. Атлантизам као облик постојања јединственог политичког Запада био је дете конкретних околности, а оне су прошле. И ево, на сцену америчких интереса излази Западна хемисфера („Монроова доктрина у Трамповом тумачењу“) и Азијско-пацифички регион.

Где је овде Организација Северноатлантског уговора? У пасиви, јер ширење Алијансе изазива кризе које одвлаче Америку од важнијих послова. Отуд и невероватна фраза у Стратегији националне безбедности, с којом почиње овај текст.

Цена грешака

Дакле, светски поредак се заиста променио за четири године и процес се наставља. Европска унија, која се сматрала предводником кретања ка будућности, на позадини свега што се дешава постаје наслеђе прошлог доба, категорички одбијајући да то призна. Јасно је зашто. Ако би прихватила своју анахроност, ЕУ би се нашла пред питањем на које нико не може да одговори: шта радити даље?

Евроинтеграција не подразумева трансформацију у националистичком, меркантилистичком духу који сада обухвата свет. Чак и суверенисти који јачају у неколико европских земаља не заговарају излазак из Европске уније, иако је пре десет година тај захтев био на уснама многих. Демонтажa интеграције носи непредвидиве последице за земље-чланице и сигурно не ојачава позиције европских држава. Али и очување садашњег курса више није могуће.

Атлантизам као облик постојања јединственог политичког Запада био је дете конкретних околности, а оне су прошле

Тенденције развоја света одговарају ономе о чему је Москва говорила током дуго времена и што је одредило одлуку о почетку специјалне војне операције. Руске акције послужиле су као катализатор целог процеса.

Задаци постављени у оквиру СВО решавају се спорије него што се очекивало. Њихово решавање представља руски инструмент утицаја на свет. Али остаје питање да ли ће Русија у потпуности успети да искористи могућности које пружају околне трансформације.

Међународна средина се мења веома брзо, и поред руских поступака. Неко од играча има велики интерес да Русија остане заглибљена у Украјини и, сходно томе, ограничена на другим правцима. Неки, напротив, желе активније укључивање Москве. Како год било, модел вођења војног конфликта који је изабрало руско руководство подразумева динамику која постоји. И то се тешко може ревидирати, поготово јер се резултат ипак постиже.

У Русији постоји сопствена деконструкција XX века – коначно одлази наслеђе СССР-а. Током три деценије руска политика је задржавала инерцију извесних погледа наслеђених из заједничке совјетске прошлости. Чак и по питању граница, које многи код нас сматрају неправедним, очуван је конзервативан приступ. Сада административно-територијална подела из совјетског времена више није догма. А повлачење нових граница, формулисање шта је „своје-туђе“ и у којој мери је „туђе“, води се принципом самоопредељења. Дакле, ова тема, ако се вратимо мотивима СВО, избија у први план.

Да ли то значи да питање светског поретка за нас одлази у други план? Не, јер стварање новог света управо се дешава кроз самоопредељење.

Све значајне државе окренуте су себи и више су забринуте за унутрашњи развој него за чисто спољнополитичке теме. Предводник су, као и увек, Сједињене Државе, али у различитом степену то је својствено и другим земљама.

Место у свету више није повезано са обимом спољне експанзије, већ са ефикасношћу и одрживошћу сопственог модела развоја. Другим речима, остварење оних циљева специјалне операције који су у почетку сматрани основним (други принципи организације међународне безбедности) зависи од успешности самог тог самоопредељења.

Можда се чини да је ово једноставније него борба на великој међународној сцени. Али овде је и цена грешке већа. Спољнополитички промашаји су досадни, али у већини случајева исправљиви. Погрешно изабран пут сопственог развоја води у опасан ћорсокак. Двадесети век нам је то убедљиво показао, и то не једном.