ФЈОДОР ЛУКЈАНОВ: Крај поретка: Свет после Хелсинкија

фото: AP/TASS

Завршни акт из Хелсинкија је описао идеалан модел међудржавних односа: одсуство употребе силе, одбијање промене граница и сарадња у циљу развоја. Контролни механизми и равнотежа Хладног рата били су му гаранција. Такав свет је прошлост.

У временима превирања, увек је примамљиво упоређивати садашњост са прошлошћу: хоће ли се историја поновити? Рат Израела и САД против Ирана подсећа на најразноврсније историјске епизоде: од оних катастрофалних (светски ратови) до подједнако болних, али локализованих (нпр. уништавање ирачке државности почетком овог века). Ово историјско искуство је поучно, али углавном бескорисно. Ништа се не понавља дословно. Иако се ништа суштински не мења ни у понашању држава. У сваком случају, промена парадигме је очигледна, а изван тога се може предвиђати до граница нечијег знања и маште.

Пре педесет година, последњег дана јула 1975. године, шефови 35 европских држава, Сједињених Америчких Држава и Канаде састали су се у Хелсинкију како би потписали Завршни акт Конференције о европској безбедности и сарадњи (КЕБС). Тај документ је представљао круну вишегодишњих преговора о принципима суживота између два идеолошка система чија је борба обликовала европски и глобални геополитички пејзаж. Акт је званично учврстио послератни статус кво: државне границе (пре свега две Немачке, Пољске и Совјетског Савеза) и сфере утицаја суперсила у Европи.

Пола века пре тога, водеће силе су веровале да је страшно поглавље светског рата заувек затворено, али се у стварности нагомилавао социо-економски, идеолошки, војни и технолошки потенцијал за нови суноврат. Након Другог светског рата, жеља победничких сила да спрече још једну такву катастрофу довела је до стварања новог међународног система. Упркос упорној и понекад оштрој конфронтацији, равнотежа снага и међусобно обуздавање обезбеђивали су пристојну стабилност, коју је додатно учврстила КЕБС.

Велике промене

Пола века од 1975. године донело је подједнако суштинске промене у међународном поретку. Међутим, док тада нико није указивао на претходних педесет година као на некакву идеју водиљу, јер је било јасно да је наступила нова епоха, данас се Хелсиншки споразуми и даље сматрају основом европског суживота, а принципи у њима утврђени као универзални.

Тешко је са тиме полемисати. Завршни акт је описао идеалан модел међудржавних односа: узајамно поштовање, одсуство употребе силе, одбијање промене граница и сарадњу у циљу развоја свих. Контролни механизми и равнотежа Хладног рата били су гаранција, али исти су одавно нестали.

Сједињене Државе и њихови савезници третирали су Хелсиншки акт (као и споразуме из Јалте и Потсдама, склопљене 30 година раније) као присилан компромис са безбожним непријатељима слободе. Зато је колапс социјалистичког блока и распад Совјетског Савеза, петнаест година након Завршног акта, донео САД и њиховим савезницима олакшање и увереност у сопствену историјску исправност, а тиме и право да по сопственом нахођењу спроводе хелсиншке принципе. Нестанак дотадашњих механизама заштите није их уплашио, већ инспирисао.

Годишњица КЕБС-а и идеје о коришћењу њеног наследника (ОЕБС-а) за решавање савремених сукоба постављају питање колико су и даље релевантни њени принципи, једногласно усвојени пре више деценија, у условима урушавања либералног светског поретка.

Седамдесетих година прошлог века, Други светски рат је и даље био безусловна референтна тачка. Преговори нису имали за циљ успостављање „модуса вивенди“, већ само његово одржавање. Ограничења великих сила била су утврђена још раније и било их је потребно само унапредити.

Да је Хладни рат завршен једнако неоспорним исходом – победом једних и поразом других – вероватно би се у Европи и свету појавио нови систем односа, јасно и недвосмислено легитимисан. Али када је победник само неформално наговештен, ствара се својеврсна стратешка неизвесност, која се, као и увек, тумачи из позиције снаге. Покушаји ревизије статуса кво, при првим знацима промене у равнотежи моћи, тада постају неизбежни. Тим пре ако јача страна, у потрази за непосредним интересима, почиње да подрива правила која је сама поставила.

Нови поредак

ОЕБС се номинално ослања на поредак створен после 1945. године и, условно речено, ажуриран 1975. године. Али тај поредак је у стварности нестао. Покушаји ревизије резултата Другог светског рата, на разне начине, прелили су се преко готово целе планете, додатно подривајући заједничку основу Европе. ОЕБС је могао остати ефикасан инструмент да је Запад сачувао способност (као крајем 20. и почетком 21. века) да своје идеје намеће другима. Али и та способност је нестала, услед глобалних и унутрашњих западних тенденција.

Сједињене Државе и њихови савезници третирали су Хелсиншки акт као присилан компромис са безбожним непријатељима слободе

Сједињене Државе се боре да преиспитају свој међународни положај, за сада са нејасним резултатима. Европа више није политички светионик света. Повезаност Евроазије расте, али још увек није потпуно сигурна. Блиски исток пролази кроз дубоку реконструкцију. Источна и Јужна Азија истовремено показују развој, оштре проблеме и непомирљиву конкуренцију.

Све се дешава истовремено и, као што увек бива у таквим историјским тренуцима, све је у покрету, укључујући границе, и физичке и моралне.

Дакле, изгледа да је ово паневропско скупљање постало буквално небитно. Имало је за циљ да консолидује, стабилизује и структуира системску конфронтацију, али сада нема система – и у окружењу непредвидивих и вишесмерних процеса, вероватно ни неће бити система и равнотеже. Покушаји да се структуира конфронтација, на пример у Азији – где је глобализација оставила иза себе огромну, узајамно корисну трговину, чак и између конкурената – само ће погоршати конфронтацију.

Стари свет ће подредити економску логику политичкој логици, као што је то одувек чинио. А у Европи, бесмислено је инсистирати на повратку ОЕБС-а као управљача сукобима, имајући у виду очигледан јаз између његових амбиција и капацитета.

А ипак, овај европски процес сарадње стар пола века имао је један аспект вредан враћања. Његова дипломатија била је вођена класичним принципима: узимањем у обзир укупних (а не само војних) капацитета, схватањем да се не може постићи све што се жели, и разумевањем потребе за макар основним поверењем заснованим на поштовању саговорника, чак и у контексту дубоких несугласица. Све ово делује као нешто само по себи разумљиво, али након година диктата моралне супериорности либералног поретка изгледа као нешто ново. Или давно заборављено.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард