Фјодор Лукјанов: Имају ли УН будућност?

Годишња Генерална скупштина Уједињених нација – која окупља светске лидере и високе званичнике – отворена је у Њујорку. Овог пута, генералној дебати је претходио Самит о будућности – иницијатива генералног секретара УН-а, Антонија Гутереша. Следеће године ово „глобално тело“ пуни 80 година, па његове владајуће институције желе да формулишу сет предлога о томе шта би требали радити у сусрет свету који се рапидно мења.

Ипак, не треба претерати са очекивањима. Уједињене нације нису светска влада која има моћ да доноси и спроводи одлуке. Оне су пре барометар стања у међународним односима, што значи да нормално функционишу када су „светске прилике“ релативно организоване. Другим речима, када у њима постоји ефективна хијерархија. Тренутно, ничега сличног нема.

Штавише, преовлађујуће расположење у међународној заједници се може описати као неагресивна побуна. Дакле, иако нема жеље за „светском револуцијом“ (осим код маргинализованих екстремиста које је лако ућуткати), постоји све веће одбацивање идеје да се следе нечија наређења.

Трансформација система

У том контексту је јасно да су документи које треба усвојити (Споразум за будућност, пратећи Глобални дигитални договор и Декларација о будућим генерацијама) само нацрти. A можда и око њих не буде сагласности, јер су земље учеснице у процесу, нарочито неке, данас посебно осетљиве на специфичне формулације и на уочене покушаје да им се извуче „тло под ногама“.

Способност или неспособност да се постигне сагласност око текстова биће индикатор тренутног стања, али ће имати мали утицај на поправљање истог. У сваком случају, питање будућности међународних институција остаје на дневном реду као подсетник на трансформацију глобалног система.

Забринутост руководства организације је разумљива. Уједињене нације у свом садашњем облику представљају остатак прошлог доба. То није само због тога што састав Савета безбедности одражава резултате рата који је завршен у првој половини прошлог века. Него је и велико питање да ли је глобални систем, чији су механизми управљања институцијом формирани договором „водећих играча“, и даље нетакнут.

Пре свега, ко су сада ти водећи играчи? За почетак и не без разлога, као препрека реформи Савета безбедности наводи се неспособност садашње „петорке“ да се договори о проширењу. Али, разумно је поставити још једно питање: да ли су кандидати за прижељкивана места у СБ спремни да се договоре ко ће од њих ући у то престижно тело? Не бих рекао, јер критеријума за то може бити много (регионални, економски, демографски, историјски, културни, верски итд.), а за сваки од њих постоје преференције које се често не поклапају.

Друго, која овлашћења треба да имају реформисане институције? Традиционално, оне указују на важност и примат међународног права, будући да су УН чувар норми исказаних у Повељи. Али, ако бацимо око на праксу, видећемо да је свако право дериват равнотеже снага, односно могућности утицаја на правна тумачења. И сама Повеља УН-а већ оставља много простора за тумачење – поготово у домену шкакљиве формулације о територијалном интегритету и праву на самоопредељење. А у данашњем веома компетитивном окружењу, све нејасноће и различита тумачења су испуњена директним сукобима, који се свакако не решавају законом, него пуком силом.
Диверзификација света

Постоји још један важан аспект. Садашње међународно право је производ западне политичке културе и мисли. Притом, ово није нужно ни добро ни лоше, већ гола историјска чињеница. Ту не мислимо на такозвани „поредак заснован на правилима“ који је постао инструмент америчке хегемоније, већ о правним нормама које су признате од стране свих.

У свету којим доминирају западни (прво европски, а затим трансатлантски) концептуални приступи, они су, природно, одредили и „правну сферу“. Али промене које се сада дешавају нагризају њихов монопол. То је природан процес (изазван променом околности), а не резултат нечијих намерних радњи.

Наставак овог процеса ће неповратно донети културну и политичку диверзификацију света. То важи и за правне културе, које су све различите и од којих свака носи барем траг своје традиције. Дакле, међународне норме у хетерогеном свету, теоретски гледано, не би требалo да се руководе једним, већ да усклађују различите приступе.

Мултиполарни свет (иначе несавршен појам који не објашњава много, али ћемо га користити јер је уобичајен) је окружење које је крајње неповољно за регулацију. Међутим, то не значи да треба одустати од Уједињених нација. Сложеност света не негира његову међусобну повезаност. И управо та међусобна повезаност утиче на природу надметања међу државама и чини споразумевање нужним, барем у оним питањима од којих нема бежања. А таквих има много.

Можда би полазна тачка за будућу реформу УН-а, до које ће се једног дана сигурно доћи, требало да буде признање да најважније питање није ‘ко су овде шефови’ (у смислу спора око састава Савета безбедности), него како изградити интеракцију између многих Индијанаца (да позајмимо метафору), који нису део „историјске петорке“. Они не желе да се повинују наређењима, а играју све истакнутију улогу на светској сцени и формулишу сопствене захтеве. У сржи ових захтева заправо и јесу они глобални проблеми због чијег су решавања формиране Уједињене нације.