Фјодор Лукјанов: Хоће ли успети грузијска обојена револуција?

„Обојена револуција“ представља масовни устанак подстакнут одбацивањем званичних изборних резултата, уз подршку политичких, дипломатских и финансијских снага из иностранства.

Ова идеја је први пут проведена у Србији 2000. године, када је са власти свргнут Слободан Милошевић. Сам термин појавио се три године касније у Грузији, где су демонстранти предвођени Михаилом Сакашвилијем као свој симбол усвојили руже. Следећи случај, уз промену боје, била је такозвана „Наранџаста револуција“ у Украјини из 2004. године.

Пре десет година, чинило се да су обојене револуције достигле свој врхунац, посебно након крвавог „Евромајдана“ у Украјини, који је ту земљу увукао у дуготрајне оружане сукобе. Овакав развој догађаја у Кијеву, учинио је да све претходне „обојене револуције“ перципирамо релативно блажим.

Ипак, након тога је изгледало као да је феномен у опадању, да би се поново појавио у Јерменији 2018. године – иако је то више био плод унутрашњих гибања него иностраног утицаја. У међувремену, неуспела револуција у Белорусији, 2020. године, која је наишла на оштар отпор власти и јасно упозорење из Москве, изгледала је као црта у песку.

Грузијска драма

Међутим, данашња ситуација у Грузији – са великим протестима про-западне опозиције – сугерише могућност нове масовне побуне, иако је ова ситуација драматично другачији од прошлих.

Владајућа странка Грузијски сан нашла се у интензивном сукобу са политичким Западом. Изненађујуће је видети да грузијска влада тако чврсто стоји против својих западних партнера, али јасно је да јој је маневарски простор потпуно сужен: како је историја показала, блок предвођен Вашингтоном не толерише било каква „половична решења“ када су његови интереси у питању.

Бидзина Иванишвили, као њен оснивач, и партија Грузијски сан своју стратегију базирају на три главна закључка:

Прво, Западна Европа и САД, заокупљени питањима која су далеко значајнија од Јужног Кавказа и мало је вероватно да ће усмерити исти ниво политичких и материјалних ресурса ка Грузији као у претходним револуцијама. У данашњем глобалном окружењу, Тбилиси једноставно није приоритет.

Друго, шири контекст се променио. Када се „Револуција ружа“ одиграла 2003. године, Грузија је била у тешком стању. Влада на челу са Едуардом Шеварднадзеом је била веома непопуларна, а земља у хаосу.

Данас Грузија ужива релативну стабилност и економски раст. Иако изазови и даље постоје, избор између стварног просперитета и пролазног, неизвесног обећања промена предвођених Западом променио је равнотежу мишљења у корист одржавања континуитета.

Треће, смена режима у Грузији данас би готово сигурно довела до хаоса. Упоредна искуства земаља у региону показују да компромиси и попуштање спољним притисцима воде ка колапсу власти. Иванишвилијева стратегија је јасна: пружати отпор западном утицају, јер се попуштање показало катастрофалним за друге.

Међутим, рачуница власти у Тбилисију могла би бити погрешна. Значај дешавања у Грузији сада превазилази њене границе, посебно у светлу растућих тензија око Украјине и политичких промена у САД.

Жеља Запада да поткопа све оне које сматра про-руским снагама учинила је Грузију симболичним бојним пољем, појачавајући тако последице сваке перципиране непослушности. Чињеница да Грузијски сан ни на који начин није про-руски орјентисан, већ једноставно настоји да одржи неутралну позицију, не мења ситуацију.

Одлука Тбилисија да замрзне преговоре о приступању ЕУ била је храбар потез који указује на њихову спремност да се супротставе захтевима Запада. ЕУ своју способност да утиче на кандидате за чланство доживљава као питање престижа, па ће свако одступање, попут оклевања Грузије, бити виђено као неуспех њене политике.

Они који се сматрају клијентима Запада сада морају да показују своју потпуну лојалност. Неспремност да се следи заједнички пут изједначава се са издајом.

Питање моћи

Ова ситуација покреће питања о степену народне подршке ставу владе. Грузијско становништво одавно је подељено по питању европских интеграција. Став тренутне власти налази добар пријем код дела грађана, посебно оних који западни утицај доживљавају као контрапродуктиван, док други део становништва захтева јаснији пут ка чланству у ЕУ.

За опозицију, ово је прилика да искористи незадовољство народа и мобилише људе на протесте. Кључни изазов за обе стране биће, заправо, управљање потенцијалом за насиље.

Обојене револуције увек су се ослањале на способност ескалације тензија и представљања власти као ауторитарне. С друге стране, власти морају одржати деликатну равнотежу, избегавајући провокације, али истовремено чврсто стојећи против притисака споља.

„Европска будућност“ је прилично популаран идеал међу Грузијцима, а и већина присталица Грузијског сна дели ту тежњу. Сама странка је посвећена циљевима европских интеграција, али под својим условима, док опозиција тврди да влада блокира европски пут, што аутоматски значи да ће се Тбилиси вратити у сферу утицаја Москве. Једино питање је колико ће упорно и страствено овај аргумент бити понављан.

Модел обојене револуције, који је некада симболисао демократске тежње, ризикује да постане пуко грубо оруђе у геополитичким маневрима одређених сила. Остаје једино да се види да ли су оне и даље способне за дестабилизацију влада у региону.

Промоција демократије (у различитим облицима) била је релевантна све док се западна идеја друштвено-политичког напретка сматрала, суштински, јединим избором. Сада, када глобални поредак пролази кроз значајне промене, ова ера неоспорног западног утицаја се завршава, а замењује је оштра борба за место у новој геополитичкој архитектури.

Термин „обојена револуција“ еволуирао је од симбола „демократских устанака“ до алата политичког инжењеринга који Запад користи за ширење свог утицаја. Питање сада гласи: да ли те револуције и даље имају моћ да дестабилизују земље попут Грузије – или ће држава успети да се одупре притиску и осигура свој суверенитет у новом светском поретку?

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Извор: RT International

 

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Vano Shlamov/AFP/Getty Images