Фјодор Лукјанов: ГРУЗИЈСКИ САН И НЕКИ ВАЖНИЈИ ПОСЛОВИ

У Грузији почиње оно најзанимљивије. Ситуација је добро позната из времена „обојених револуција“. Владајућа партија проглашава победу на изборима, а опозиција, ослањајући се на моралну и политичку (као минимум) подршку Запада, не признаје резултат. Протестним акцијама и провоцирањем употребе силе покушава се исправити исход гласања.

Два су услова за успех такве тактике. Први је активна позиција спољног покровитеља, који на различите начине врши притисак на власти. Други је да власти овог покровитеља доживљавају као толико значајног да је значајно компликовање односе са њим опасно и неприхватљиво. Простије речено – са једне стране спремност спољних сила да се озбиљно укључе у ситуацију и, са друге, уверење владајућих кругова да је супротстављање могуће само до одређене границе, а онда морате да се повучете. Шема је, наравно, знатно поједностављена, али сад, генерално, сложеност није на цени, сви више воле да делују врло директно.

Постоје сумње да су ова два услова изводљива у Грузији.

ЕУ и САД су критичне према владајућем „Грузијском сну“ и показују дубоко разочарање његовим курсом. Предузимају се симболичне мере, као што су декларативне санкције и обустављање процеса приступања Европској унији (који заправо није ни почео). У евроатлантском медијском окружењу грузијски сукоб се описује у категоријама „проруски – прозападни“, што одражава његову перцепцију искључиво кроз призму геополитичког ривалства (природно, стање ствари у самој Грузији никога не брине). У принципу, предуслови за покретање гужве сасвим су прикладни.

Па ипак, генерално, јасно је да Европа и САД тренутно имају, најблаже речено, важнијих послова. Не осећа се право узбуђење, које је било присутно 2000-их и раних 1900-их у односу на различите земље – постсовјетске и друге. Надахнуће да се свет трансформише извозом гомиле техника и поставки је исцрпљено, а без инспирације тако сложене ствари не функционишу.

Што се тиче става грузијске владе, такође није приметно страхопоштовање према старијим партнерима, које би их натерало да ограниче сопствене инстинкте и намере. Политика Тбилисија према Западу од 2022. није само независна, већ повремено и прилично дрска. Иванишвили и његови сарадници, очигледно, схватају да Запад не само да има другачије приоритете, већ и нешто другачије могућности.

„Грузијски сан” је уверен да га већина становништва, не тако бучна као присталице опозиције, заиста подржава. У Грузији, за разлику од низа других земаља бившег СССР-а, постоји политичка конкуренција, иако власти увек и свуда, наравно, имају предност.

Суштина је да се може покушати насилна ревизија, поготово што је главни опозиционар и даље актуелни председник. Међутим, предуслови за успех нису баш повољни. Додуше, у животу, како су говорили у СССР-у, увек има места за подвиг.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)