ФИЛИП РОДИЋ: Зашто неутралност

ИСКРА на Фејсбуку

фото: standard

У условима све оштријег анимозитета између НАТО-а и Русије, најисправнији став у лажној дихотомији НАТО или ОДКБ своди се на избор војне неутралности. Свако друго решење ишло би на штету Србије

Све војно сврстане државе личе једна на другу, а свака неутрална, неутрална је на свој начин – парафраза је чувене Толстојеве реченице којом отвара један од највећих романа, Ану Карењину, а чини нам се згодном за почетак текста о односима Србије и НАТО-а и питању треба ли наша земља да се прикључи неком војном савезу, или да остане неутрална. Када се говори о прикључењу Србије неком војном савезу, готово увек се мисли на НАТО, а то је (мада не отворено) и тема овонедељног семинара Парламентарне скупштине НАТО-а, под називом „Евроатлантске интеграције, партнерство за мир и даљи кораци у суочавању са преосталим изазовима на Западном Балкану“ који се одржава у Скупштини Србије.

Када кажемо да личе једна на другу, мислимо на ствари које морају да раде мимо своје воље, а које су увек исте и у интересу су једног центра моћи који се (после Доналда Трампа) више чак не може назвати ни Вашингтоном него дубоком државом. Сетите се само Трамповог образложења (врло смисленог) у време када се водила полемика око редефинисања односа у НАТО-у. „Они (Црна Гора) имају врло агресивне људе. Можда ће постати агресивни и, честитам, ушли сте у Трећи светски рат“, рекао је Трамп јула 2018. током разговора с Такером Карлсоном на кабловској телевизији „Фокс њуз“, одговарајући на питање због чега би амерички војници икада ишли у Црну Гору и бранили је од напада.

То је поглед из америчке изолационистичке перспективе, али он се може пресликати, много веродостојније, на перспективу коју једна мала држава као чланица НАТО-а може имати на Америку, неспорног коловођу Алијансе. Они, Американци, имају врло агресивне људе који вас очас посла могу увући у Трећи светски рат, или макар регионални рат у којем не желите да учествујете. На пример, у нелегалну агресију на СРЈ 1999. године или спровођење зоне забрањеног лета изнад Либије које се убрзо претворило у бомбардовање те земље и претварање једне од најпросперитетнијих афричких држава у црну рупу (ионако) Црног континента. Желимо ли да будемо део таквог злочиначког подухвата и саучесници? Ваљда не.

Форме неутралности

Када кажемо да су неутралне државе неутралне на свој начин, само у Европи имамо три примера неутралности – од апсолутне коју ужива Швајцарска и ништа јој не фали, до оних „прагматичних“ које практикују Шведска или Аустрија. Шведску војну неутралност неки стручњаци описују као „војну несврстаност“, која није део устава те земље, али је доктрина која се потврђује из године у годину вековима.

Као део политичког Запада и ЕУ, али не и НАТО-а, Шведска има висок степен сарадње с Алијансом, мада њене интервенције подржава једино уколико су одобрене резолуцијом УН (Шведска, тако, ни на који начин није учествовала у агресији на СРЈ 1999). Чак и када постоји резолуција УН, учешће у борбеним мисијама није опција за Швеђане, што се показало и у Либији, где је шведска авијација имала извиђачку улогу, али и на Косову и Метохији, где су шведски војници учествовали искључиво у оквиру мировних снага с мандатом УН (као и Аустрија).

С друге стране, Шведска има цео низ одбрамбених споразума са ЕУ и другим нордијским земљама, што значи да не би била пасивна у случају напада на неку нордијску државу. Иако последњих година постоје притисци да се Шведска учлани у НАТО, то, за сада, није оствариво јер се томе оштро противи више од 50 одсто Швеђана привржених традицији војне неутралности. Оваква „војна несврстаност“ је протеклих 200 година добро служила Шведску и допринела јој да постане једна од најбогатијих земаља на свету, док њена безбедност није била угрожена чак ни у време Другог светског рата.

Други европски пример је Аустрија – 1955. прогласила је сталну неутралност која је постала и уставна норма те земље. То, међутим, није спречило Беч да кроз програм Партнерства за мир учествује у различитим НАТО мисијама и операцијама које су перципиране као усклађене с аустријским националним интересима, претежно на Балкану. Важно је истаћи да у сарадњи Беча с Алијансом постоји црвена линија – Аустрија не прихвата учешће у вежбама које се тичу члана пет Повеље НАТО-а или у припремама за напад. Осим тога, инсистирање Беча на својој неутралности пропорционално је све већем затезању у односима НАТО-а и Русије, при чему је око 80 одсто Аустријанаца скептично према Алијанси.

Србија и НАТО

„Србија је данас једно мало острво у океану ЕУ и НАТО-а и Србија нема крила да прелети до Русије и да ступи у економски и војни савез са Русијом“, изјавио је пре неколико година један од водећих НАТО заговарача у Србији Вук Драшковић и додао да су грађани одлучно против НАТО-а пре свега због незнања, а добрим делом због ината и мржње. Како је тада рекао, „ако сутра косовски жар букне у пламен, он веома лако може захватити и Босну и Македонију, а постоји само једна сила која ће тај пламен гасити, а то је НАТО“. „Извесно је да би већину својих безбедносних и развојних проблема Србија решила приступањем НАТО-у“, казао је он истичући да „у неким питањима, од националног и државног интереса држава не сме да слуша већину, незнање, инат и страсти него се одлуке морају доносити рационално, у складу са националним интересом Србије“.

Вук Драшковић није ни најгласнији, ни најпометенији заговорник чланства Србије у НАТО-у и аргументи које је он овде изнео опште су место међу његовим истомишљеницима. Ове његове речи су, зато, само пример с којим се може дебатовати.

Аргумент о Србији као острву у НАТО океану (окружени смо НАТО чланицама) стоји исто онолико колико је и на пролеће 1941. стајао аргумент да се Краљевина Југославија мора прикључити Тројном пакту, јер је окружена његовим чланицама и „нема крила да прелети до Русије (или Велике Британије)“. Правити пакт са злом из оваквих разлога је крајње нечасна работа с којом се слободарски и правдољубиви дух српског народа никада не би могао помирити. Драшковић, опште је познато, има квислиншки став спрам 27. марта 1941. и сматра га грешком, а тако очито гледају и његови истомишљеници у односу према НАТО-у.

Када је ваш аутор на недавној трибини поменуо овај аргумент, од саговорника (јавног заговарача чланства у НАТО-у испилелог из гнезда ноторног Дарка Трифуновића) добио је одговор да се НАТО никако не може поредити с Хитлером. „Тачно је, погрешио сам“, узвратио је ваш аутор, „али грешка је на Хитлерову штету, јер никада нисам чуо да се иједан нацистички званичник хвалио смрћу 500.000 хиљада деце зарад остваривања својих циљева, а један НАТО званичник јесте.“ Док је код нациста ужасни Холокауст био државна тајна у чије су скривање од очију и немачке, и светске јавности уложени озбиљни напори, бивша америчка државна секретарка Медлин Олбрајт отворено је оправдала смрт пола милиона ирачке деце, јер је она омогућила остварење америчких (НАТО) циљева (интервју за емисију „60 минута“ америчке телевизије Си-Би-Ес из маја 1996).

Друга ствар је питање безбедности Србије. Ако је наша земља „острво у океану НАТО-а“, ко то може угрозити нашу безбедност, осим самог НАТО-а? Баш као и Тројни пакт 1941. Или НАТО није силеџија који нам прети, па нам чланство у њему и не треба, или јесте силеџија, па је удруживање с неким таквим крајње неморалан чин. Уклонили бисмо опасност од недржавних фактора попут терориста? Опште је познато да државе чланице НАТО-а никако нису мета сурових и бруталних терористичких напада и да су, успевши себе да заштите од те пошасти, сигурно способне да заштите и нас. Да, али у неком шареном свету с кућама од чоколаде.

Угасили би пламен на Косову и Метохији? Као 1999, или као марта 2004? Или би га угасили као што су помогли Хрватској да „Олујом“ угаси „пламен“ у Крајини 1995? Као НАТО чланица вероватније је да бисмо били приморани да бомбардујемо своје сународнике него што бисмо били у могућности да их заштитимо. На крају крајева, НАТО званичници су више пута истакли да Србија не може да уђе ни у ЕУ, а ни у НАТО без признавања независности „Косова“. Толико о борби за наш интерес, осим ако национални интерес не посматрамо из угла Драшковића Вука.

Будимо реални, чланство у НАТО-у по нашу безбедност пре би било бензин него вода, јер бисмо тада добили заиста озбиљног непријатеља – Русију. Пољска и Румунија, на пример, раније нису биле мета руских нуклеарних ракета, али откако су постале НАТО чланице, и као такве пристале на распоређивање америчких ракета на својој територији, то су постале. Мислите о томе. У крајњој линији, сетимо се Трампових речи и пренесимо их на себе – желимо ли да ратујемо против Русије због Литваније, Летоније, или Естоније које су у рат гурнуле САД?

Поруке са семинара

Свестан је НАТО да се, због огромног противљења, Србија не може отворено призивати у чланство, али зато се то чини индиректно и испод жита. Тако је Мирчеа Џоана, заменик генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, на семинару изјавио да НАТО поштује одлуку Србије да буде војно неутрална, али да је „у све опаснијем свету партнерство са Алијансом све важније, с обзиром на то да се мења глобална равнотежа моћи“.

Ако се мења глобална равнотежа моћи, то значи да НАТО губи моћ, а не да је добија. Ако НАТО губи моћ, онда је сарадња с њим све мање важна, а не обрнуто. А поготово ако се узме у обзир кога НАТО сматра највећим непријатељима – управо оне који су све јачи и управо оне који заступају ставове блиске српским националним интересима (наравно, под условом да их не посматрамо из угла Драшковића Вука). Џоана је навео да је сарадња Србије и НАТО-а најочигледнија кроз ангажман мисије КФОР-а на Косову, која, како је навео, гарантује безбедност и слободу кретања. А је ли? Као онда када им је требало скоро недељу дана да се појаве на административним прелазима Јариње и Брњак које су запосели косовски специјалци? Или, још горе, марта 2004.

Још је знаковитија изјава председника Парламентарне скупштине НАТО-а Џералда Конолија, који је као посебне изазове издвојио ситуацију у БиХ и нормализацију односа Београда и Приштине. И једну, и другу знамо како би да решавају, и излишно је сада говорити о томе.

С друге стране, председник Скупштине Србије Ивица Дачић истакао је да је војна неутралност „наша законска обавеза, али је уједно и одраз расположења већине наших грађана“, те да не постоји никакав „тајни план“ за учлањење Србије у НАТО. Додао је да оваква позиција Србије на најбољи начин одражава њено гледање на решавање међународних безбедносних проблема, али одражава и дубока осећања народа Србије у вези с интервенцијом НАТО-а пре 22 године.

И ово је у тренутној ситуацији, у условима све оштријег анимозитета између НАТО-а и Русије, најисправнији став и једини оправдан у лажној дихотомији НАТО или ОДКБ, јер би свако од ових решења било на штету Србије. Иако супротстављена, ова два гледишта имају нешто заједничко, а то је индиректни позив да се Србија укључи у „нови хладни рат“, због чега ни један ни други нису утемељени на српском становишту, односно на српском националном интересу који у датим околностима може једино бити очуван у оквирима политике војне неутралности, на наш начин.

 

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

 

Извор Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.