Филип Родић: Војевање изгубљене битке

Средином маја 1943. двадесетак хиљада партизана – међу којима је био велики број борбено неспособних рањеника и тифусара – нашло се у обручу око 130.000 нацистичких војника подржаних тенковима и авијацијом. Предстојећа битка на Сутјесци деловала је унапред изгубљено.

После око месец дана борби, међутим, партизани успевају да пробију обруч и највећи део својих снага спасу смрти и заробљавања. „Пробој партизанских снага са Сутјеске одговара чуду”, истакао је својевремено одговорни уредник недељника Време Филип Шварм за Би-Би-Си на српском, додајући да је „чињеница да Врховни штаб није на време схватио опасност опкољавања” и да је „чињеница и да су се суочили са много надмоћнијим непријатељем, који је располагао и људством, тешком артиљеријом и моторним превозом, о чему партизани нису могли ни да сањају”.

Павле Јакшић био је у то време командант 7. банијске ударне дивизије НОВЈ и одиграо је – према речима његовог сина, новинара Бошка Јакшића – кључну улогу у извлачењу партизана из обруча, што је у датим околностима представљало победу. „Отац ми је више пута рекао да је то била најтежа ноћ у његовом животу”, рекао је Бошко Јакшић говорећи о 8. јуну када је почео пробој. „Остало је историја, у којој није било места за Павла Јакшића”, наводи Би-Би-Си на српском.

Дипломатски фијаско?

Изгледа да за Павла Јакшића толико није било места у историји да и његов син занемарује подвиг свог оца када данас, када је чињеница да се Србија, да метафорички искористимо Швармов цитат, „суочава са много надмоћнијим непријатељем, који располаже и људством, тешком артиљеријом и моторним превозом”. Сада, када се Србија бори против усвајања резолуције о наводном геноциду у Сребреници и пријема тзв. Косова у Савет Европе, Јакшић у ауторском тексту за луксембуршки лист Нова (5. мај 2024) пита: „Зашто председник тако срчано улази у дипломатске битке за које се унапред зна да ће бити изгубљене, што је случај и са резолуцијом Генералне скупштине о геноциду у Сребреници?”

Доживели смо, пише Јакшић, „два дипломатска фијаска у веома кратком периоду”. Први је гласање у Парламентарној скупштини Савета Европе, када су Косову отворена врата пуноправном чланству у тој организацији, а „други дебакл уследиће током маја у УН када се очекује да већина од 193 чланице подржи резолуцију која ће 11. јул прогласити за међународни Дан сећања на геноцид који су снаге босанских Срба починиле 1995. у Сребреници, када је убијено 8.000 ненаоружаних бошњачких мушкараца и младића” који су, додао бих, тако „голоруки” претходних година масакрирали Србе у Подрињу.

Важније од истеривања истине о дешавањима у Сребреници сада је, међутим, сагледавање ситуације на Ист Риверу и у Стразбуру. Бошко Јакшић је само један у мору аналитичара који на луксембуршким медијима ликује о „неизбежном поразу” Србије у УН и Савету Европе, заговарају предају и указују на „неспособност”, „неугледност” и „немоћ” наше садашње власти у међународној заједници (на Колективном западу).

У овом контексту важно је, пре разматрања актуелне ситуације, узети у обзир чињеницу да је једна од несумњиво најмоћнијих држава на свету, чији утицај на Западу иде толико далеко да се због њених интереса праве скандали чак и на манифестацијама попут „Евровизије” – Израел – „поражена” у Генералној скупштини УН изгласавањем резолуције о чланству Палестине у светској организацији са 143 гласа „за”, девет „против” и 25 уздржаних.

Иако резолуција о „геноциду” у Сребреници и даље има велике шансе да буде усвојена, већ сада је јасно да нема теоријске шансе да однос гласова буде и приближно сличан. И то под условом да та резолуција икада буде стављена на гласање, за шта, како време одмиче, има све мање шанси. Чињеница да се то гласање одлаже довољно говори о успеху српске дипломатије у тој „унапред изгубљеној бици” и демантује став луксембуршких аналитичара о „дипломатском фијаску”.

Завршен пос’о?

Слична ствар се дешава и са пријемом тзв. Косова у Савет Европе. Пријем отцепљене јужне српске покрајине није се нашао на дневном реду састанка Комитета министара заказаног за 16. и 17. мај, али то не значи да ова тачка у наредних 10 дана неће бити уврштена у агенду.

Већ и само одлагање онога што је био „завршен пос’о” је довољно индикативно, али ту су још и гласови који се појављују последњих дана о томе како велике европске силе одустају од идеје пријема „Косова” у Савет Европе. Међу тим гласовима су силе попут Француске, Немачке, Италије. Чак се и досадашњи изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар „брине” да Приштина неће имати довољно гласова за чланство у Савету Европе.

Да смо ћутали, да нисмо водили „унапред изгубљене битке” никада у својој историји не бисмо извојевали ниједну победу, па макар победа било и само „извлачење из обруча”. Како смо дошли до тога да потомци оних који су одбијали сваку идеју предаје и очајнички тражили излаз из безизлазне ситуације сада заговарају дефетизам?

Ако је јалов посао борити се за своје интересе против воље највећих светских сила и ако је углед Србије толико срозан у међународној заједници, како је, онда, могуће да наум о жигосању Срба као геноцидних и проглашавању „Косова” за „државу” која је „оаза” људских права и међуетничке толеранције имају толико препрека на свом путу? Када моћна земља попут Израела може да доживи пораз у Генералној скупштини УН сигурно је да то може и Србија, али да ли страх од пораза треба да нас обесхрабри у борби за своје место у историји?

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Новости онлајн

Насловна фотографија: Спутњик/Лола Ђорђевић