Филип Родић: Тимоти Меквеј, отпораш

КОЛИКО брзо се терористи могу претворити у „борце за слободу“ уверили смо се још ономад кад је Ричард Холбрук у чарапицама у Јунику 1998. седео са редефинисаним припадницима ОВК. Од тада до „Данас“ линија између терористе и „отпораша“ још се стањила.

ТИМОТИ Меквеј, млади припадник америчког покрета отпора, разнео је 19. априла 1995. године федералну зграду у Оклахома Ситију и убио 168 људи, међу којима је било 19 деце, а ранио 684. Овај ветеран Првог заливског рата желео је да зада ударац америчким федералним властима које је сматрао „ционистичком окупационом владом“.

Овог борца за слободу америчког народа (заправо, само његовог белог дела), режим у Вашингтону је брзо идентификовао, ухапсио и осудио на смрт. Пресуда је извршена 11. јуна 2001, када је имао само 33 године.

Да ли можете да замислите да о том човеку и о његовом потезу један либерални, прогресивни, просветитељски медиј пише на овај начин? Да ли, у ствари, можете да замислите да неки десничарски, конзервативни медиј учини тако нешто? Одговор је одричан и у једном и у другом случају, јер тероризам је тероризам, каквим год плаштом да је огрнут. Макар нормалном човеку. Зашто онда „Данас“ има другачији приступ према белоруским терористима који су у тој земљи извршили напад на руски војни авион на аеродрому код Минска? Зашто нападачима у том случају дају романтичну ауру називајући их „припадницима белоруског покрета отпора“?

ТЕРОРИЗАМ је тероризам, каквим год плаштом да је огрнут

Да ли је разлика између Меквеја и ових „отпораша“ у томе што су они напали војни авион, а он „цивилну“ зграду? Није, јер су се у згради Алфред П. Мара налазила и локална седишта Тајне службе, ФБИ, ДЕА, АТФ, као и регрутни центар америчке војске. Ништа цивилнији циљ од аеродрома на којем је био руски авион. Да ли је разлика идеолошка? И ту је, као и у резултатима два напада, разлика више квантитативна него квалитативна, пошто и „белоруски покрет отпора“, како „Данас“ тепа овим терористима, има сличне афинитете попут Меквејових.

ПОГЛЕДАЈМО само заставу под којом се окупљају. Они одбацују заставу са црвено-зеленом основом и црвено-белим орнаментом усвојену на референдуму 1995. године по доласку Александра Лукашенка на власт, а окупљају се под бело-црвено-белом, државним симболом краткотрајне „Белоруске народне републике“, која је постојала током немачке окупације 1918-1919, али и нацистичке окупације за време Другог светског рата. Иста ствар је и с грбом. Паметном, доста. Називати ове људе „белоруским покретом отпора“ је еуфемизам достојан оног пласираног прошле године на Н1, који је тврдио да „не постоје независне потврде“ да је украјински „Азов“ неонацистичка формација.

ЗАШТО другачији приступ према белоруским терористима

Како пише „Данас“, да стоје иза овог напада, потврдили су и сами лидери „белоруске опозиције у егзилу“, те је њихова несуђена председница Светлана Тихановска изјавила да је „поносна на починиоце“. Направимо опет паралелу са „светиоником демократије“, Сједињеним Државама. Учесницима упада у зграду Конгреса 6. јануара 2021. суди се због тог чина, који се сматра „актом домаћег тероризма“ (директор ФБИ Крис Вреј, у сведочењу пред Конгресом, 2. март 2021). Траже се начини да се за то суди и Доналду Трампу, иако он никада није рекао да је „поносан“ на изгреднике који су сумњали у регуларност избора, баш као што у то сумњају следбеници Тихановске.

Питање је да ли би колеге из листа „Данас“ припадницима „руског покрета отпора“ назвали и терористе који су пре неки дан с територије Украјине упали у руски Брјанск и убили двоје људи, а једну девојчицу тешко ранили? Осумњичени за организовање овог напада је руски држављанин Денис Никитин, неонациста који је Русију напуштао у два наврата – када се његова породица 2001. преселила у Келн, у оквиру програма који је Јеврејима омогућавао пресељење у Немачку, и потом 2017. када је сам прешао из Русије у Украјину, где сада предводи „Руски добровољачки корпус“, неонацистичку формацију у оквиру Оружаних снага Украјине.

НИКИТИН предводи неонацисте у оквиру Оружаних снага Украјине

КАКО „припадник руског покрета отпора“ Никитин гледа на своје сународнике најбоље показује његов интервју руском новинару Олегу Кашину прошлог новембра, када је, као припадник украјинских оружаних снага, рекао да има симпатија према цивилима у Русији, да „не пуца на цивиле“, али и да се свако ко исказује „вербалну подршку“ руској војсци, па чак и они који „само плаћају порез“, може сматрати учесником у борбама. Да ли је девојчица рањена у његовом нападу и која је преживела само пуком срећом плаћала порез?
Сада ћемо направити још једну паралелу, ближу нама. Председник Белорусије Александар Лукашенко је према мерилима листа „Данас“ и осталих независних и професионалних луксембуршких медија, аутократа, односно диктатор, који је покрао изборе и задржао власт упркос протестима прозападне опозиције, која је морала да оде у егзил, углавном у суседну Литванију, одакле се оглашава и Тихановска. Према овом листу, „аутократа Вучић и диктатор Лукашенко су сијамски близанци“ (8. јул 2021). „Сличности између два режима, белоруског и српског, су у самој чињеници да су оба дубоко недемократска, а у појавном облику кулминирају недемократском праксом неслободних, насиљем спутаних, као и непоштених избора. То јест – покрадених избора“, писао је „Данас“. Да ли је за њих онда легитимно и формирање некаквог „српског покрета отпора“ који би дроновима нападао Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, што би његов лидер, на пример адвокат Чедомир Стојковић, поздрављао из егзила у Хрватској?