ФИЛИП РОДИЋ: Термидор у Србији

ПРЕ нешто више од три године у слободарској Канади усвојен је закон Ц16 којим се криминализује неупотребљавање „одабране заменице“ за особе „трансродног идентитета“.

Овај закон изазвао је контроверзе у канадском друштву јер су многи, укључујући сада већ чувеног професора Џордана Питерсона, тврдили да се тиме, између осталог, уводи вербални деликт, али и да се ствара основа за прогон и кажњавање сваког ко би се на било који начин замерио некој „трансродној особи“ пошто код оних који себе сматрају „родно флуидним“ полни идентитет се може мењати на дневној бази, па чак и више пута током дана. То теоријски значи да се прихватљиве заменице могу мењати у тренутку, без икаквог упозорења, а они који чак и случајно и без икакве „зле“ намере употребе погрешну реч, могу бити кривично гоњени.

(ЗЛО)УПОТРЕБА језика у политичке сврхе није никаква новост, али је у прошлости била повезивана искључиво са тоталитарним друштвима која су покушавала да преко језика народу наметну своју идеологију. Тако је, на пример, било у време јакобинског терора у време Француске револуције када су „демократски оријентисани“ револуционари предвођени Робеспјером с једне стране гиљотином секли главе политичких неистомишљеника, а са друге пером прекрајали језик мењајући чак и имена месеца, па је месец који је почињао 21. марта постао „жерминал“, 20. јуна је почињао „месидор“, а од 21. јуна је био „термидор“.

Промењен је био чак и број дана у недељи, која је продужена на декаду, као и њихова имена.

Овакви, мада мање драстични, примери оштрих хируршких захвата над језиком приметни су и у каснијим тоталитарним системима, попут оног нацистичког у Немачкој, или комунистичког у Совјетском Савезу. Сличне ствари приметне су биле и у усташкој НДХ, СФРЈ, као и у остварењу хрватског тисућљетног сна отелотвореног у новој Републици Хрватској, где је зарад изградње чвршћег националног идентитета и веће диференцијације у односу на српски језик дошло до заиста апсурдних језичких акробација као што су „зракомлат“, „муњара“, или „милоклиз“.

НИЈЕ Џорџ Орвел у свом пророчком делу „1984“ морао да открива топлу воду, она је већ одавно била угрејана, он је само сабрао два и два, и то на очигледан начин показао читаоцу. Колики је значај придавао „новоговору“, односно колику је опасност у томе видео, указује чињеница да је роману додао читав есеј посвећен том феномену, али и да се том проблематиком бавио и на стриктнијем научном нивоу, као на пример у есеју „Политика и енглески језик“.

ВРАТИМО се теми због које сам и одлучио да пишем овај текст – усвајању Закона о родној равноправности у Скупштини Србије и објашњењима која је његов предлагач, министар Гордана Чомић, дала током дискусије у том „храму демократије“. Одговарајући на амандман посланика Вулиновог Покрета социјалиста Ђорђа Комленског да родно сензитивни језик не треба наметати, министарка је рекла да нема наметања, али да засад она може бити „министарка“ или „министрица“, а ако Одбор за стандардизацију српског језика САНУ пропише другачије, она ће то поштовати. „Могу да будем ‘архитектица’ и ‘архитекткиња’, могу да будем шта год хоћу, јер правила нема“, рекла је Чомићева и додала да једино Одбор САНУ може да одлучи о називима занимања у женском роду, али да засад Одбор то није урадио.

ОВА тврдња просто није истинита и тешко да Чомићева за то не зна, јер се Одбор по том питању до сада оглашавао у више наврата, последњи пут свега неколико дана пред почетак скупштинске расправе, а први пут још 2011, пре њеног „стрељања“ и „васкрснућа“, у време док је она још била на власти, оној првој. У допису који је протекле недеље Одбор упутио јавности наводи се: „Закон о родној равноправности – којим се, како Влада наводи ‘унапређује институционални оквир и стварају услови за спровођење политике једнаких могућности за жене и мушкарце’ – директно залази у проблематику српскога стандардног језика, јер прописује, чак под претњом казни, и употребу родно сензитивног језика. А нормирање употребе стандардног језика није нити може бити у ингеренцији Владе, него искључиво у ингеренцији језичке струке и науке“. Сада одједном они који се иначе куну у науку и струку преферирају догматски приступ. „Одредбе Закона о родној равноправности у супротности су са целом историјом норме српскога књижевног језика, а самим тим и са његовим системским и структурним правилима“, додали су чланови одбора САНУ истичући да спорни закон представља несумњиво „закон против српског језика“.

ЧИЊЕНИЦА да Гордана Чомић и после три врло јасна „одређивања“ Одбора спрам тог питања и даље мисли (или само говори) да „правила нема“ и чека „одлуку“ Одбора говори само једно – да се не обазире на чињенице које њој политички, а не језички, не одговарају и да очекује да се Одбор огласи у складу са њеним законом, а не у складу са природом српског језика.

Ово оглашавање Одбора, ако не буде било у складу са њеним законом, може бити и кривично гоњено, па би се онда Одбор имао очистити од криминалних елемената у својим редовима које би заменили неки политички подобни стручњаци који би гласањем могли установити и да мушко више није мушко, а женско – женско. Такав поступак би био сасвим у складу са „владавином права“ за коју се Чомићева по васцели дан залаже заборављајући да су у складу са „владавином права“ и Јевреји у Немачкој остали без свега, укључујући и живот. Од владавине таквог права још нас штити само председник и могућност да одбије да потпише скарадни закон.