Филип Родић: Суочавање са Иваном

„Нико здравог разума није славио ратне злочине и прогон”, каже Зидаревић. Него шта се славило у Книну? Крај „окупације“, ако питате Ивана Зидаревића

Када је чувена глумица немачког порекла Марлен Дитрих средином маја 1992. године сахрањивана у Берлину, амерички Њујорк тајмс објавио је текст под насловом “Дитрихова сахрањена у Берлину уз помешана осећања”. Чувени лист је изразио чуђење због тога што је Марлен, која је од 1979. живела у Паризу, изабрала Берлин за место свог вечног починка, јер је њен однос с немачким народом од Другог светског рата у најмању руку био натегнут. Осуђујући нацизам, одлучила је да се ангажује у борби против Хитлера тако што је забављала америчке војнике, често непосредно уз линију фронта. Многобројни Немци јој то нису опростили. И то не само они што су 1945. измилели из рушевина Келна, Хамбурга, Дрездена, или Берлина него ни они с којима је новинар Тајмса разговарао готово пола века од краја рата. Њена “издаја” за њих није имала никаквог оправдања.

Нити су Хрвати амерички војници из Другог светског рата, нити су Срби Немци, а најмање од свега је Борис Милошевић – Марлен Дитрих. Због свега тога је још разумљивије што је његова одлука да оде да забавља хрватске војнике на прослави “Олује” изазвала огроман одијум у српској јавности. То ће му будуће генерације сигурно упамтити. Међутим, то не може да разуме Иван Зидаревић, хрватски геј активиста и борац за људска права, оснивач нечега што се назива “Еуропска цивилна иницијатива Загреб”, па за лист Данас каже да је “несхватљив линч Бориса Милошевића”.

Мени је несхватљиво нешто друго. Несхватљиво ми је да неко ко је до удаје живео у Београду и српског је порекла може да каже да је Крајина била “окупирана”. А ко је то Крајину окупирао? Срби? Када? Слаже ли се он с Фрањом Туђманом који је то лепо објаснио у ужасном говору на првој прослави “Олује” 26. августа 1995. рекавши како су Срби у Книн дошли 1522. заједно с турским освајачима? Оваквим ставом Зидаревић се ставља у исти строј и с новинарком “либералног и социјалдемократски оријентисаног”, како себе описује, Јутарњег листа која је великодушно оценила да треба опростити “дјеци агресорског народа” (“Пленковић је започео важан процес за здраво друштво – помирбу Хрвата и хрватских Срба”, 1. август 2020). Питам се шта Зидаревић мисли о чињеници да Хрватска, за разлику од Србије 1991-1995, учествује у једној истинској окупацији, оној на Косову и Метохији. А треба ли онда и ми да спроведемо “Олују” на својој окупираној територији?

Зидаревић наводи о томе да је током “Олује” спроведено етничко чишћење (о оправданости оптужби за геноцид које су много компликованије, овом приликом се не можемо бавити) назива “клеветама најниже врсте”. А како Зидаревић дефинише оно што се тада десило? Како тумачи Туђманове речи са састанка на Брионима 31. јула 1995, током којег је планирана операција, да треба “нанети такве ударце да Срби практично нестану” или “дати им пут, а јамчити тобоже грађанска права”, што је рекао уз смех. Или Туђманово радовање са книнске тврђаве што Срби нису имали времена да покупе ни своје гаће. То да ли ће Зидаревић признати да је почињено ужасно етничко чишћење, или не, нема никаквог стварног утицаја, али ће њега дефинисати као човека.

“Овим чином, за људе који се не деле према националности, раси, боји коже, вери, или сексуалној оријентацији, који су отворени према другима и који Хрватску прихватају као своју домовину, Борис Милошевић је направио велики корак напред. Као Србин у Хрватској свакако подржавам његово присуство у Книну и у моје име је дефинитивно био тамо”, каже Зидаревић. Хајде сад да занемаримо шта је доиста била операција “Олуја”. Зна ли Зидаревић како се зове место на којем је одржана прослава? Трг на који је својом ногом ступио Борис Милошевић носи име Анте Старчевића, као и бројни други тргови и улице диљем Хрватске. Поштовање и дивљење том човеку је све супротно “недељењу према националности, раси, боји коже…”. У Старчевићево време још није било говора о “сексуалној оријентацији”, али сам сигуран да би Зидаревића и по том основу Анте лепо поделио.

“Нико здравог разума није славио ратне злочине и прогон”, каже Зидаревић. Него шта се славило? Крај “окупације”, ако питате Зидаревића, али не питајте га како је дошло до тог “ослобођења”. Ратним злочинима и прогоном сигурно не. Сигурно је нешто друго – да Милошевићу, као грађанину Хрватске и политичком представнику Срба, нико не би замерио да је отишао да обележи или прослави неки нормалан државни празник, попут Дана државности који се обележава 25. јуна.

Питам се са чиме то Данас мисли да интервју са Зидаревићем треба да нас суочи. С тим да је прослава “Олује” празник мира и љубави (“Послате су само позитивне и укључиве поруке”, каже Зидаревић). Или с тим да се не мора бити професор историје на Филозофском факултету да би се слале идиотске поруке самомржње? Не знам, али сам се суочио.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Нови Стандард

 

Извор Вечерње новости, 16. август 2020.