ФИЛИП РОДИЋ: Стручњаци за геноцид

АКО неко на овоме свету зна о чему говори када прича о геноциду, онда су то свакако Немци. Али треба ли њихово мишљење прихватати као објективно?

НЕ верујем у коинциденције, а управо једна таква „коинциденција“ десила ми се дан пре писања овог текста. После много времена (године су у питању) јавио ми се пријатељ, писац и преводилац Жарко Радаковић, што ме је подсетило на представљање једне од његових књига новембра 1999. године у Келну. Током овог догађаја који је требало да буде посвећен искључиво лепој књижевности, након читања одломака из његовог романа, једна Немица се јавила с питањем „осећате ли се одговорним за злочине над косовским Албанцима“. Као што видите, то питање ми се урезало у сећање, а разлог је његова суманутост. Какве везе човек који се бави књижевношћу и у Србији у том тренутку не живи већ деценију може имати везе с некаквим ратним злочинима почињеним на Косову? Веома је просто – зато што је Србин. Тај начин размишљања врло је илустративан и није плод мисаоног процеса једне усамљене индивидуе него матрице која је пропагандом годинама усађивана у умове људи да би се оправдао злочин над једном државом и њеним народом. Осећа ли се она одговорном за бројне злочине својих предака и зашто не?

ДА приступ из претходног примера није усамљен, и да се заправо ради о једном од начела државне политике која често прелази линију безобразлука, може се видети из бројних примера. На пример из изјаве тадашње немачке министарке одбране, а данашње председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, која је 2018. рекла да се с Русијом мора разговарати с позиције силе. „Што се тиче разговора са позиције силе, вратите се у историју. Ако сами не читате, питајте дедове како је то разговарати са Русијом са позиције силе. Они вам могу испричати“, лепо јој је посаветовао њен руски колега Сергеј Шојгу.

БИТИ Немац и говорити Русима о „позицији силе“ је исто као и бити Немац и говорити Србима о геноциду, а управо је то урадио амбасадор ове земље у Београду Томас Шиб. Уместо што плаћа неким домаћим активистима да праве мапе српских злочина, и овај господин би пре свега требало да се подсети историје своје земље и својих предака. Каже он нама да је НАТО агресија 1999. године на нашу земљу била неопходна да би се спречио „геноцид“ над косовским Албанцима, а онда, у најбољем маниру из пословице „није мајка сина клела што се коцкао него што се вадио“, дан касније додаје да је бомбардовање било „оправдано“ и да је „непримерено“ прављење паралеле између агресије 1999. и 1941. године.

СЛАБО, изгледа, Шиб познаје историју своје државе. Заборавља да је повод за Минхенски споразум којим је 1938. раскомадана Чехословачка била Хитлерова брига за заштиту немачке мањине у тој земљи и претња да ће је од угњетавања и „геноцида“ заштитити свим могућим средствима, укључујући и ultima ratio (крајње средство) у виду агресије, што је начин на који Шиб у својој изјави објашњава бомбардовање. Да, за разлику од Чехословачке 1938, када је потписан срамни споразум, 1999, како сам Шиб каже, „нажалост није било могуће наћи заједничко решење у Савету безбедности УН“, али је „одлука, ипак, морала бити донета како би се спречила хуманитарна катастрофа“. И у томе је једина разлика. Такве разлике нема када је у питању Пољска, коју је Хитлер оптуживао за угњетавање немачке мањине на њеној територији, па је ultima ratio тамо употребљен после операције под лажном заставом током које су пољски војници напали једну немачку радио-станицу. Рачак?

И КАКО, онда, да не правимо паралеле? Није ли упадљиво да је Немачка и у Други светски рат, и у агресију из 1999. ушла под изговором спречавања угњетавања, односно „геноцида“ над једном националном мањином? Први пут над својом, други пут над својим савезником из претходног рата. Ако им је циљ на Косову био „спречавање геноцида“, како је онда могуће да су први меци које су немачки војници испалили на туђој територији после Другог светског рата били усмерени на двојицу мученика који су покушавали да спасу живу главу услед албанског оргијања и побегну из Призрена? Како је могуће да нису спречили да се број Срба у том истом Призрену, седишту њихових снага у оквиру Кфора, не сведе на свега неколико десетина? Како је могуће да су дозволили погром из 2004? А није да су Срби у Призрену убили њиховог високог официра, па да тиме „оправдају“ затирање као што је био случај после убиства управника Чешке и Моравске Рајнхарда Хајдриха и уништења села Лидице.

ГОВОРЕ нам западњаци, укључујући и Шиба, да мета агресије није био српски народ него Слободан Милошевић, али питање на које не могу да одговоре јесте колико је Слободана Милошевића убијено током агресије, а колико деце, жена, цивила“

ЗАНИМЉИВО је и да Немци верују да није у реду када им амерички амбасадор у Берлину говори ствари које им се не допадају, па га нападну из свих расположивих средстава, као што је било с нама добро познатим Ричардом Гренелом, али исто тако мисле да њихов амбасадор у Београду може да говори шта му падне на памет. Кад смо већ код Американаца, шта му падне на памет говори и њихов амбасадор у Србији Ентони Годфри, такође експерт за геноцид. По дипломатском представнику државе која је убила милионе Индијанаца, а оне преживеле држи у резерватима, Шибов став није „ни нов, ни контроверзан“. Само још фали да се јаве и Турци да кажу покоју о спречавању геноцида.

(Новости)