Не знам да ли се сећате Војина Ракића. Ако сте, попут мене, мазохиста који прати „независне” и „професионалне” медије, сигурно сте га запазили. У једном тренутку је толико био присутан на тој сцени и разматрао о свему и свачему да сам помислио „од овога праве новог опозиционог лидера”. Тада нам је представљан као професор и научни саветник, директор Центра за биоетичке студије и шеф УНЕСКО Катедре за биоетику за Европу, Центра за сарадњу Светске медицинске асоцијације. Проблем је, међутим, настао када је истраживањем новинарке Политике Вишње Аранђеловић у августу 2020. установљено не само да Ракић није шеф једне такве катедре него да она и не постоји. „Желимо да потврдимо да не постоји УНЕСКО-ва катедра за биоетику у Србији и Европи и да професор Војин Ракић није шеф”, гласио је одговор ове међународне организације.
Конкретан разлог за истраживање Политике било је наводно, да не кажемо фалсификовано, саопштење УНЕСКА према којем се од председника Србије Александра Вучића тражи да објасни противречне бројеве кад је реч о корони, али и да реагује због низа кривичних дела у установама социјалне заштите, попут крађе беба, те за „корените реформе у систему социјалне заштите” наше земље. Саопштење је у име „УНЕСКО Катедре за биоетику Европе”, као њен шеф, потписао проф. др Војин Ракић. Једно од његових дела, иначе, носи наслов „Како побољшати моралност”.
Не чуди ме ако се проф. др Војина Ракића не сећате. Више ме чуди што га се не сећа, односно што га се једва сећа Н1, чији је био радо виђен гост. Занимљив је детаљ што на њиховом сајту данас постоји само осам вести повезаних с Ракићем, од којих је једна да је постао саветник лидера Демократске странке Зорана Лутовца (шта ли је могао да га саветује: како да побољша моралност?), једна да је тужио Вучића, и једна да је добио судски процес против Информера. Али нема ниједне старије од 13. августа 2020, када је објављен текст у Политици о његовом неистинитом представљању. Сличан феномен уочио сам и пре неколико година, када сам писао неки текст о сукобу Јунајтед групе и Телекома – установио сам да већина текстова на ту тему на које упућују везе са сајта УНС-а на порталу Н1 више не постоји. Брише се прошлост, јер се гледа у будућност, ваљда.
Заборавио бих и ја Војина Ракића, баш као што је то учинила и Н1, да ме на ову епизоду из нашег политичког серијала није подсетила слична појава. Такође професор на Београдском универзитету, у слободно време „утицајни твитераш”, физичар Иван Виденовић је 13. септембра објавио ексклузивну вест да је Међународни олимпијски комитет осудио прославу дочека српских кошаркаша, баскеташа и Новака Ђоковића. „Међународни олимпијски комитет саопштио је данас да је учешће српских спортиста у државно спонзорисаним манифестацијама на којима се истичу територијалне претензије према суседним државама чланицама МОК – озбиљно кршење Статута МОК и духа олимпизма и да захтева даљу истрагу”, гласио је његов твит. Иако се није представио као „шеф МОК-а за Европу”, Виденовић је учинио скоро исту ствар као и Ракић пре њега – објавио „саопштење под лажном заставом”.
Баш као и у „Случају Ракић”, и овде је лажно саопштење изазвало радозналост једне новинарке која није била лења и послала упит надлежној институцији. Европски дописник Радио Београда Наташа Јокић је од прес-службе МОК-а 21. септембра добила одговор да „према њиховим интерним проверама та информација нема никакве основе”.
Ту долазимо до мени омиљеног момента, није мајка сина клела што се коцкао него јер се вадио: „Госпођо, да је била вест поставио бих линк на њу. Овако, то је био тизер, нешто што звучи веродостојно, али нажалост, није. Сама чињеница да сте поверовали и проверавали вест говори о томе да имате пуну свест да постоји инкриминација и да би МОК требало да поведе истрагу.” У времену постистине, лаж („нешто што је веродостојно, али нажалост није”) постаје „тизер” (средство за рекламу филмског и телевизијског садржаја састављено од измонтираних неповезаних, али атрактивних делова који треба да заголицају машту и изазову радозналог гледалаца). Како је после денунцирања Новака Ђоковића Вимблдону добио надимак „Вимблдон”, да ли ће га сада прозвати „Тизер”?
Неки ће се, вероватно, опет запитати зашто се бавим „маргиналним ликовима”, али професор Виденовић никако није –„маргиналац”, иако је његово понашање у јавности заиста врло упитно. За почетак, и он је професор на факултету и учи нашу децу. Додуше не етици него физици, али и то је важна функција. Затим, он је политички активан и могао би после неких наредних избора постати посланик. Као што је некада успео да се докопа функције помоћника министра и државног секретара у Министарству науке (као кадар Г17+, а не ДСС-а како му неки приписују). Док је Ракић саветник Лутовца (овај то још није демантовао), Виденовић је потпредседник политичке организације ГЛАС – коју је основао један други професор Београдског универзитета, Никола Самарџић.
ГЛАС, који је иначе, подржавао Мила Ђукановића на црногорским изборима, блиско сарађује с групом „Октобар” – коју предводи „ловац на Русе”, адвокат Чедомир Стојковић и они се заједно снажно залажу за укрупњавање прозападне опозиције пред предстојеће изборе. „ГЛАС поздравља постигнути споразум опозиционих посланичких група које учествују у организацији протеста ‘Србија против насиља’, под називом ‘Договор за победу’. ГЛАС истиче спремност да се прикључи напорима проевропске опозиције да се сруши марионетски путиновски режим Александра Вучића”, објавили су они тим поводом, додајући да нас „пут у ЕУ води само преко НАТО-а”, те да „желе добросуседске односе са свим државама у региону и пуну имплементацију европског (француско-немачког) споразума за Косово”. Какав тизер!
Oпрема текста: Нови Стандард
Извор Новости онлајн
