КАДА је Руска Федерација пре неколико месеци Албанији понудила помоћ у борби против вируса корона испоруком својих вакцина“Спутњик v“, премијер ове државе Еди Рама безумно ју је одбацио рекавши да се ради о „смешној провокацији“.
Захваљујући том мудром потезу, у овој поноситој земљи до 12. марта вакцинисано је не више од 23.325 људи. Слично Рами, али за нијансу интелигентније, на српску донацију 5.000 доза вакцина Босни реаговала је шефица дипломатије ове земље Бисера Турковић оценивши да се ради о вакцини за сиромашне. И то упркос томе што је њена земља преко „Ковакс система“ већ платила за 1,2 милиона доза „вакцина за богате“, али није добила ни једну једину.
Рука коју је Србија у овој кризи пружила земљама региона и помоћ у набавци тренутно најдефицитарније робе на свету махом је протумачена на негативан начин, и то не само као „смешна провокација“ него као злонамерни чин у оквиру свеобухватног „великосрпског хегемонистичког“ пројекта стварања „Велике Србије“ под плаштом „српског света“. Ако су ови људи способни да овакав пријатељски гест протумаче као нешто негативно (и то у време док им њихови пријатељи, партнери и спонзори ни мрвицу са стола нису дали), шта онда очекивати када су неке друге ствари у питању? И ово није ништа ново, јер у страху су велике очи, а они се сви очито веома плаше фантома названог „Велика Србија“. Тај страх претвара се у фобију, а преувеличани страх од Срба се назива „србофобија“. Ова болест, баш као и ковид, не бира и очигледно се свако може од ње разболети, без обзира на пол, године, националност, вероисповест… Од Мила Ђукановића иТурковићеве, преко Данијела Сервера, Јануша Бугајског, до неких „домаћих“ личности.
Поред вакцина, Србија свој малигни утицај по региону шири и „мешањем“ у „изборе у иностраним градовима“, налик „мешању“ Русије у америчке председничке изборе. Баш смо „мали Руси“, док они одређују победника у трци за Белу кућу, ми се задовољавамо избором новог градоначелника Никшића. Тако Златоје Мартинов за дневни лист „Јунајтед групе“ у тексту с наднасловом „Српска мека моћ – српски свет, или како се суптилно ствара Велика Србија“, оцењује како је успех црногорских странака супротстављених Милу Ђукановићу знак да су се над овом бившом југословенском републиком „надвили тамни облаци“, те да је „четништво и великосрпство узело маха и тешко је ту лавину (коју финансијски и логистички из Београда усмерава Вучић) зауставити“. Не само да је Ђукановић појам демократичности него су његови противници, укључујући и Дритана Абазовића, Албанца по националности, четници и великосрби.
Поред олако изречених квалификација које доликују искључиво некаквом Ђукановићевом пропагандисти, а не објективном посматрачу, у тексту који је написао Мартинов уочљив је одговор на старо питање „колико је то потребно да Србија буде мала, да не би била велика“. „Демократски фронт заправо жели, и то нимало не крије, да од Црне Горе направи неки нови Север Косова и нову Републику Српску.“ Аха… А шта су то Север Косова и Република Српска? Једине две територије у БиХ и на Косову и Метохији које нису скоро до темеља етнички очишћене од српског народа или на којима српски народ није озбиљно дискриминисан. Север Косова супротстављен је „југу“ Косова на којем малобројни преостали Срби живе у енклавама у, за нормалан свет, потпуно незамисливим условима и у константном мањем или већем страху за свој живот и имовину. Слично, али мало боље је када се прави паралела између Републике Српске и Федерације БиХ.
Дакле, ако су у очима Мартинова и њему сличних Север Косова и РС нешто лоше, а остатак јужне српске покрајине и Федерација пример доброг, онда можемо лако доћи до закључка шта то они желе и за Црну Гору, односно за Србе који тамо живе – енклаве и готово потпуни нестанак. Занимљиво је што су потребу за очување некаквог оквира који би заштитио Србе у поменутим БиХ и Косову и Метохији препознали (макар декларативно и ситуацијом на терену изнуђено) и западни лидери, јер управо је под њиховим покровитељством договорено стварање Републике Српске у Дејтону и Заједнице српских општина у Бриселу.
Али Мартинову су та два злокобни знаци „Велике Србије“ који најављују и „тамне облаке“ над Црном Гором. Догађаји и праксе који су довели до тога да стварање та два „ентитета“ постану нужност а не хир, никако нису „тамни облаци“ него „Сунцем обасјано плаво небо“ које свету доноси благостање и мир. Сваком свету, осим оном српском, омраженом.
Напори у стварању ниједног другог „света“ (осим још и оног руског) и борба за права и благостање својих националних мањина у другим земљама им нису негативне појаве (нити то, реално, икоме могу бити). Није чудно што се Хрватска залаже за права својих сународника у Србији. Није чудно ни што то раде Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија или БиХ, али је спорно када то ради Србија. То је, онда, пут у рат и нове сукобе. Али зашто?
Тражимо ли превише? Ако је, како Мартинов каже, победа опозиције Милу Ђукановићу у Никшићу „победа Београда“ и Александра Вучића, да ли је пораз ДПС онда пораз Тиране и Едија Раме?