Филип Родић: Спавајте мирно или резолуција и реакције

У Скупштини тадашње Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине 14. октобра 1991. године водила се жучна расправа о Меморандуму о суверености БиХ, чије су усвајање тражили посланици Странке демократске акције и Хрватске демократске заједнице. Тим документом најављено је неучествовање у савезним установама и неприхватање одлука савезних власти уколико у њиховом доношењу не учествују све чланице СФРЈ – укључујући и Словенију и Хрватску – које су тада већ биле у процесу сецесије.

Најблаже речено, овај документ је подразумевао отцепљење БиХ „преко посредника” (Хрватске и Словеније) и одлучивање већином, без обзира на уставне одредбе о заштити конститутивности три народа. Српска демократска странка на то је одговорила резолуцијом која је предвиђала учешће у установама, али и покретање механизма за самоопредељење конститутивних народа, уколико Хрватска добије међународно признање.

На тој седници лидер СДС-а и потоњи први председник Републике Српске, Радован Караџић, истакао је да су сви Срби – укључујући и посланика Социјалистичке демократске партије (раније Савеза комуниста, а касније Социјалдемократске партије) Бора Бјелобрка – против тог меморандума. Када се Бјелобрк побунио рекавши да је он Југословен, Караџић се извинио рекавши да је, с обзиром на то да Бјелобрк наступа као Југословен, помислио да је Србин. Дакле, сви Срби су били против тог меморандума, а муслимани (и сам Алија Изетбеговић је свој народ у то време тако називао) и Хрвати (као и понеки Југословен) су били „за”.

Обећање за миран сан

У врло надахнутом (и као што видимо повремено духовитом) говору, Караџић је упозорио да је „пут којим воде БиХ иста она аутострада пакла и страдања којoм су пошле Словенија и Хрватска”. „Немојте мислити да нећете одвести БиХ у пакао, а муслимански народ можда у нестанак, јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рат овде”, додао је Караџић и то је једна од ствари које су му касније стављене на терет. Оптужен (и осуђен) је да је претио и већ тада ковао план о „геноциду”, иако је заиста само упозоравао на оно што ће сасвим логично уследити ако воља српског народа буде бачена у блато и он се прегласавањем (тзв. мајоризацијом) нађе у обесправљеном положају.

С друге стране, Алија Изетбеговић је уверавао грађане БиХ да се тим меморандумом практично ништа не мења, да нема разлога за страховање и да то што би се тиме омогућило да се одлуке доносе вољом већине и прегласавањем Срба ништа не значи. „Ја, ипак, желим да поручим грађанима БиХ, нека не страхују, до рата неће доћи – то је моја прогноза заснована на чињеницама, према томе, спавајте мирно. Не требате се бојати, јер за тучу и за свађу требају двоје. Ми нећемо дигнути руку ни на кога. Ја сам то рекао у неколико махова, сада понављам: изјављујем свечано да муслимански народ неће дигнути руку ни на кога”, рекао је он тада.

Изетбеговић је још уверавао како они немају ништа против ЈНА: „Покушавају нас на сваки начин завадити с Армијом. Говоре, поручују како ми радимо против Армије, како смо се ми дигли против Армије и како је наша неутралност усмерена против Армије (…) И нека зна Армија, с нама с те стране неће имати никаквих проблема.” Овај меморандум усвојен је у ноћи 15. октобра, без пристанка СДС-а, у облику Резолуције о суверености БиХ.

Мање од шест месеци касније по Сарајеву је започето с убијањем српских сватова, а млади војници ЈНА нису имали никакав проблем с повлачењем из Сарајева, осим што су поубијани у Добровољачкој улици. Југословен Боро Бјелобрк је остао поносан што се тих дана „супротставио злу”, стао на страну онога ко је обећавао „миран сан”, а не онога ко је „претио” „аутострадом пакла и страдања”. Други Југословен, касније заменик начелника генералштаба такозване Армије БиХ, генерал Јован Дивјак је организовао покољ својих дојучерашњих војника у Добровољачкој.

Шта се променило?

Зашто сада подсећамо на ове догађаје од пре 33 године? Иако је рећи да је историја учитељица живота опште место – из историје треба нешто научити – а данашња ситуација умногоме подсећа на ту из 1991-1992. године. Као што је некада Устав СР БиХ – на који се Караџић у горепоменутом говору екстензивно позивао – гарантовао права и конститутивност сва три народа у БиХ, па чак и српском, тако то данас чини Дејтонски споразум којим је стављена тачка на „пакао и страдања”.

Као што су онда Хрвати и Муслимани (потоњи Бошњаци) желели да тај устав заобиђу („Позивате се на Устав и на законе кад вам треба, а кад вам не треба, онда идете с политичким прокламацијама”, Караџић, 14.10.1991) – тако се и данас заобилази Дејтонски споразум, када не одговара њиховом науму – уз све ударање у груди како се управо Дејтонски споразум штити од насртаја „Бога рата” за којег је те 1991. проглашаван Караџић (Расим Кадић у Скупштини СР БиХ, 14.10.1991), а сада се исто чини с Милорадом Додиком. Ситуација је до у детаљ иста – политичко Сарајево тежи мајоризацији и унитаризацији БиХ, а Бањалука се позива на самоопредељење конститутивног народа који не жели да живи под диктатом већине. Једина је разлика што се данас интереси Хрвата у БиХ мало више поклапају са српским, јер је и њима доста бошњачке наметљивости.

И данас се муслимански, односно бошњачки интереси покушавају да остваре некаквим резолуцијама које имају подршку Запада, а на штету српског народа у БиХ. У конкретном случају, реч је о резолуцији о наводном геноциду у Сребреници, чији су главни спонзори Немачка и Руанда (што је апсурд о којем је у нашој јавности већ много тога речено), али уз нелегалну сарадњу политичког Сарајева, које мимо легалних и легитимних политичких и друштвених механизама у БиХ ставља тежину те државе иза тог документа. Показује се да је дипломатско представништво БиХ у Уједињеним нацијама исто онолико босанско-херцеговачко колико је то била и тзв. Армија БиХ (подсетићемо само да су током рата у БиХ и Срби, и Хрвати имали своје војске, а да је та „армија” била муслиманско-бошњачка и отуд оно такозвана).

Југословенски фактор

Нису у ових 33 године нестали ни Бјелобрци и Дивјаци. Данас их је, додуше, много више у Београду него у Бањалуци, односно Сарајеву (у мултиетничком Сарајеву сада заправо скоро да и не живи нико осим Бошњака). Они нам данас – као што је Изетбеговић некада – поручују „спавајте мирно”, „ова резолуција не значи ништа, него се доноси, ето тако, из принципа”, „она је за ваше добро, јер ће њоме бити скинута стигма колективне кривице са целог српског народа”.

Парадигма тога могао би бити Радомир Лазовић – лидер Зелено-левог фронта – псеудокомунистичке и неојугословенске странке у оквиру коалиције „Србија против насиља”: „Та резолуција се користи овде да би се манипулисало, наша Народна скупштина је већ донела Резолуцију о злочинима у Сребреници и она је повезана са одлуком Међународног суда правде, тако да је та тема још тада одлучена! Они сада покушавају да се покажу као спасиоци српског интереса, а Међународни суд је донео пресуду да Србија није одговорна за тај геноцид, али да се геноцид десио тако да не знам чему страшење људи сада са тим, то јесте морално питање и ви морате осудити те злочине!”

Значи, ништа страшно, то нас само „србијански бог рата” Александар Вучић и његова клика застрашују да би скренули пажњу са рушења у Савамали и остали дуже на власти, с које ће их скинути врла прозападна опозиција. Или програмска директорка Иницијативе младих за људска права Софија Тодоровић (нова генералка Армије БиХ) која каже да нацрт резолуције о „геноциду” у Сребреници не садржи „ништа” што би могло да угрози интересе Србије.

„Тај геноцид је пресуђен, то је један од најдокументованијих злочина у историји човечанства”, додаје она игноришући чињеницу да се не зна ни број жртава у том „најдокументованијем злочину”, јер ни Хашки трибунал то није установио, пошто се у различитим пресудама наводе различити бројеви, а нигде онај магични податак од 8.732 са мезарја у Поточарима на којем је сахрањен и отац Емира Суљагића – директора Меморијалног центра у Поточарима – Суљо, војник Насера Oрића погинуо у нападу на село Вољавица 24. децембра 1992.

Такође је врло приметно да присталице ове резолуције у Србији истичу да она не садржи ништа што већ није записано у Декларацији Скупштине Србије о осуди злочина у Сребреници (коју лажно представљају као резолуцију) у којој се ниједном не помиње реч „геноцид”. Уосталом, ту декларацију усвојили су исти они међу нама који се данас залажу за усвајање ове резолуције у Генералној скупштини УН. Али све и да је тако, да ли Срби треба да сносе колективну одговорност за сва Тадићева извињавања, или могу томе да се супротставе? И да ли су, онда, сви они „геноцидни”, како то каже Аида Ћоровић? Тијо ноћи, што би рекао Алија Изетбеговић, пардон чика Јова Змај.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: TANJUG / TANJA VALIC