Филип Родић: Случај Ненад Јездић

Док због понекад уистину упитних коментара оптужују председника Србије Александра Вучића да „дели Србију“, перјанице случајносрпске елите и квазиелите на најбољи начин доказују истинитост Исусове параболе у којој поставља питање: „А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш?“

Чини се да су управо они ти које, у свој својој убеђености да поседују богзна какву толеранцију, отвореност и ширину ума, краси крајња искључивост према свему што не би ишло низ длаку њиховом светоназору. У том смислу, када год неко каже или уради нешто чиме се Срби представљају као звери којима на планети нема равних (као, на пример, када Сергеј Трифуновић каже да је „у Сребреници био геноцид“), то у њиховим очима представља гест „храбрости“ достојан сваког дивљења, доказ напредности и дистанце у односу на примитивни народни дух, односно филозофију паланке. Са друге стране, можете урадити и најлепшу ствар за народ, државу, ближње своје и наићи на сурову осуду и општи презир тих фарисејских праведника.

Ујдурма око отварања новог ауто-пута „Милош Велики“ сјајно илуструје ову карактеристику наших аутошовиниста. Почев од спрдње на рачун чињенице да је табла с именом ове саобраћајнице написана у складу са ранијим правописом који у речи „ауто-пут“ не предвиђа цртицу, а не са новим, усвојеним пре девет година. Каква надменост оних чије су новине (надам се због недостатка средстава за ангажовање квалитетног лектора, а не због лењости и незаинтересованости) препуне правописних и других грешака. Има и оних којима ни овај чин којем се радује сваки нормални грађанин наше земље (па чак и понеки из иностранства) не може да прође без пљувачине, па нас одмах по извештавању о отварању ауто-пута, који живот може само да нам олакша, подсећају на све проблеме и „контроверзе“ које су пратиле његову изградњу.

Јесте, постоје разне ствари које се морају рашчистити, укључујући и разјашњавања пред судским органима ове државе, али да ли би ти исти сматрали нужним да нас, када би извештавали о, на пример, немачким ауто-путевима, подсете на то да је њихов највећи део изграђен у време Трећег рајха са не баш најчаснијим мотивима и уз не баш најчасније методе, укључујући и ропски рад? Треба ли знати да су ауто-путеви у околини Келна најквалитетнији у Немачкој, јер је требало да имају и улогу писти са којих би узлетали бомбардери у правцу Ротердама и Лондона?

Од спрдње с правописом и истицања „контроверзи“, много су, међутим, опаснији и штетнији јавни прогон и линч којем се излажу личности чији се погледи и ставови разликују од догми друге Србије. Сведоци смо како се сада кроз блато провлачи и брутално вређа и ниподаштава један од наших најбољих глумаца Ненад Јездић. Само зато што је учествовао у свечаностима отварања саобраћајнице и само зато што је те свечаности предводио „мрски“ и „огавни“ председник државе. Не доводе се у питање квалитет његове глуме, дикција или интерпретација, дакле професионалност у обављању свог посла. Није, ваљда, споран ни текст Милована Витезовића који је читао.

Спорно је то што је Јездић уопште прихватио ангажман. Као да је попут Александра Цветковића, Јована Танића или Љубе Васиљевића глумио за нацисте, а они као да су револуционарни праведници који се сурово обрачунавају са „сарадницима нацистичких окупатора“. Стрељање је, засада, метафорично, али јасно је да је оно влажни сан наших нових револуционара и да оно није стварно само зато што не постоје услови за то. Ову тенденцију темељно је у тексту Ко и због чега у Србији призива грађански рат? разголитио Слободан Антонић.

Јасно је да је Јездић реакцију домаћих космополита изазвао искључиво својим политичким ставовима, који чак нису уско повезани ни са декларативним разлогом њихових напада – некаквом „колаборацијом“ са некаквим „ненародним режимом“. Да је тако доказује чињеница да су слични људи Јездића разапињали и због његовог наступа на митингу „Косово је Србија“ 21. фебруара 2008, када је читао стихове једног другог код аутошовиниста омраженог уметника, Матије Бећковића. Да ли је и тада Јездић био „продана душа“ и „колаборациониста“, или је то био Борис Тадић, који је баш у том тренутку морао на „службени пут“ у Румунију?

Јездић је починио смртни грех, иако се овај његов ангажман никако не може назвати политичким, што му признају и неке до гуше политички ангажоване колеге, попут Бранислава Лечића. Због греха он мора бити потпуно дискредитован и одбачен на маргину. Све је урадио због „хонорара који би требало да покрије трошкове претрпљеног душевног бола због зезања на интернету“, како искусно процењује драматург и редитељ Милена Богавац, или да би његова ракија заменила „томовачу“, што му, кукавички се кријући иза „твитераша“, импутира „дневник без лектора“.

 

Аутор Филип Родић

Извор Вечерње новости, 25. август 2019.