ФИЛИП РОДИЋ: Слободарски нихилизам

Паролу „слобода или ништа“ приметио сам пре три године, 15. јула 2020, када је осванула на грудима лидера Демократске странке Зорана Лутовца и његове верне трабантице (ваљда се тако каже на родно сензитивном језику) Драгане Ракић. Протестовали су тада тражећи да се из Централног затвора пусте ухапшени током нереда испред Народне скупштине претходних дана. Већ тада сам помислио: „Боже, колико је ово глупо.“ Заиста, та девиза као да је изашла из балончића неког хероја култног стрипа „Алан Форд“, који обилује мудростима овог жанра.

Мислио сам тада да ће лидери опозиције у Србији временом схватити потпуну испразност ових речи, да нису могли на брзину да смисле ништа паметније, па су то одштампали на мајице да би ипак имали на себи нешто што ће звучати помпезно. Али нису. Три године касније, на протестима опозиције наводно „против насиља у Србији“, ова парола се може видети на грудима многих демонстраната. Морам признати да временом није изгубила на вредности и да је и даље подједнако глупа, ако не и глупља.

Парола „слобода или смрт“ да се разумети и има смисла. Због тога су је усвајали готово сви револуционарни покрети широм света. Од Американца Патрика Хенрија, који је „слобода или смрт“ (у оригиналу дословно „дајте ми слободу или ми дајте смрт“ – Give me liberty, or give me death) ускликнуо 23. марта 1775. у говору на Другој конвенцији у Вирџинији, преко британске феминисткиње Емелин Панкхерст која је то говорила борећи се за права жена на глас, и српских устаника и четника, до кубанских револуционара под вођством Фидела Кастра (додуше у мало другачијој форми – „отаџбина или смрт – Patria o muerte).

Ови револуционари били су, дакле, решени да се боре за слободу до смрти. Намерно нисам написао да се боре за „своју слободу до смрти“, јер смрт искључује слободу (макар на овоме свету), него су они били спремни да живот дају и за слободу других, односно за слободу као такву, као идеал, као нешто најважније на свету, важније од живота.

Ово ме сада подсети на разговор који сам водио у исто време када се одвијао и протест „слобода или ништа“ испред Централног затвора, у периоду епидемије вируса корона и ванредних мера, с драгом пријатељицом либералних схватања која живи на Западу и која ме је убеђивала да је затварање неопходна мера и да су власти у Србији неозбиљне што не уводе ригорозније закључавање. Посебна пажња ми је скренута на „лизаче кашичица“, наравно. Упитао сам је, пошто је слободарка, верује ли да за слободу треба дати и живот.

После потврдног одговора рекао сам јој да „лизање кашичице“ сматрам својом слободом и да сам за ту слободу спреман да дам и живот, иако не верујем да ме смртоносни вирус може дохватити преко тела и крви Христове. Све и да може, причешћивање је моја слобода за коју сам спреман да се суочим и с короном.

С друге стране, демонстранти који се боре за „слободу заточених“ у Централном затвору спремни су да у замену за ту слободу дају „ништа“, што много подсећа на ону размену из песме Душка Радовића „Размена“ (Ако хоћете да се мењамо – могу вам дати ништа, а да ви мени поклоните нешто).

Избегавање помињања смрти као једине алтернативе слободи у овом случају се може протумачити као јасан показатељ система вредности – ови демонстранти живот претпостављају слободи. Хоћу рећи, живот им је важнији од слободе и нису спремни да га за њу дају. Штавише, изгледа да им је до слободе толико стало да ништа нису спремни да за њу мењају. „Слобода или ништа“ значи да ако им се не да слобода, онда ништа. Што би наш народ рекао – „ником ништа“. Овај менталитет јасно је објаснио чувени амерички песник Езра Паунд рекавши да је „роб онај ко чека да неко други дође и ослободи га“.

Другим речима, роб је онај ко није спреман да се жртвује за слободу.

Не треба да чуди што прозападна опозиција има овакав приступ стварима, јер је то у складу с данашњим западним вредностима. Француски мислилац Ален де Беноа лепо је објаснио суштинску разлику у поимању света и живота између данашњег западњака и онога што они називају „терористом“. Разлика између ова два је, каже Де Беноа, у томе што је западњаку врхунац и циљ живота пензија, а „терористи“ нешто више и од самог живота.

Де Беноа у овом контексту разматра и визуру модерног западњака који „терористу“ сматра „нихилистом“, јер је спреман да одбаци живот због уверења, док су заправо нихилисти они сами, јер му не дају никакав већи смисао од оног најпрофанијег, материјалног.

Наш народ лепо каже „колико пара, толико и музике“, што би у овом случају могло да се преформулише у „колико си спреман да даш за своју слободу, толико ћеш слободе и имати“. У складу са својим вредностима несвесно оличеним у пароли „слобода или ништа“, они су спремни да за слободу не дају ништа, само ако могу да је добију и зато ће им та слобода довека бити таква – ништавна. И зато када кажу „Правац Европа“, само њима сличнима данашња Европа може бити правац. Другима је данашња Европа кривац.