ФИЛИП РОДИЋ: Селективна хуманост

КАКО је земљотрес у Турској и Сирији открио право лице западњачке хуманости.

ВАЉДА би свакоме после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије – последња је реченица у последњем говору Слободана Милошевића као председника (онај од 6. октобра не рачунамо).

Само три дана касније, 5. октобра, они којима све ово није било јасно (укључујући, нажалост, и мене) јурнули су на Скупштину и ставили тачку на његову владавину. Историја (ако се протекле 22 године могу тако назвати) дала му је за право у многим стварима које је у том говору рекао, укључујући и ову последњу.

Чињеница је, на пример, да се косовски Албанци на устанак нису дигли само због „Милошевићеве диктатуре“, јер су против Србије устали и на југу Србије 2001, када Милошевић већ није био на власти и када су земљом управљале „демократске снаге“ окупљене у ДОС-у. Да је Западу проблем био само Милошевић, а не српски народ, не само да би другачије реаговао 17. марта 2004. него ни 27. фебруара 2008. не би онако здушно подржао сецесију јужне српске покрајине и наставио то да чини до данас. Уосталом, то нам је потврдио и бивши главни командант америчке војске у Европи Кертис Скапароти, који је током сведочења под заклетвом у Сенату 8. марта 2018. изјавио да Вашингтону проблем представља читав „српски народ на Балкану“.

Данас, услед ужасног земљотреса који је погодио Турску и Сирију, видимо да се овакав став не односи само на „хуманитарне интервенције“ него и на хуманитарну помоћ. Сву своју хуманост и бригу за људска права, захваљујући овој трагедији, показао је, на пример, виши политички саветник у Америчком хелсиншком одбору Пол Масаро, који је на „Твитеру“ поводом захтева за помоћ Сирије и Турске написао:

„Асадов режим цинично користи ужасе земљотреса да напуни џепове. Не дајте им ни цента.“ Иначе, Пол Масаро врло добро зна о чему говори. Хуманитарну помоћ Сирији је готово немогуће испоручити јер је под америчким санкцијама, а борба Пола Масара за људска права и слободе је у оквиру Америчког хелсиншког одбора усмерена управо на санкције. И то не из угла како их укинути. Скоро као „наш“ Хелсиншки одбор који предводи Соња Бисерко.

МОГЛО би се рећи, дакле, да не руше они Сирију због Асада, него Асада због Сирије и да, ни када им у том рушењу овако ефикасно, али и неселективно помогне земљотрес, они нису спремни да помогну мученом народу, којем већ 12 година покушавају да донесу демократију и људска права, и дају му неко ћебе и конзерву хране. Да парафразирам Мадлен Олбрајт („живот 500.000 ирачке деце није превисока цена“ за успостављање слободе и демократије у Ираку), живот десетина, стотина хиљада Сиријаца није „превисока цена“. Иначе, видели смо у последњих 20 година и колико су Ирак рушили због Садама Хусеина.

Није Пол Масаро једини борац за људска права и демократију који овако мисли. „Вашингтон пост“ је објавио коментар Ваела Алзајата, шефа лобистичке организације америчких муслимана „Емгејџ“, човека који се описује као „поносити сиријски Американац, бивши дипломата који се бори за људска права и демократију“ (дакле, сиријска Соња Бисерко) у којем он позива Стејт департмент да остане чврсто на својим позицијама и не дозволи слање хуманитарне помоћи у Сирију, јер би Асадова власт могла да је злоупотреби. Можете ли да замислите Соњу Бисерко да позива на овако нешто? Ја могу.

Да су претерали у овоме, схватили су и у „Вашингтон посту“. Први наслов под којим су објавили овај текст, вероватно наслов који је сам колумниста дао, гласио је: „Не укидајте санкције Сирији да бисте помогли жртвама земљотреса“. Потом је наслов ублажен, али је суштина остала иста, само не тако директна: „Укидање санкција неће помоћи жртвама земљотреса.“

ИНТЕРЕСАНТНО је да су помоћ Сирији у овом тешком тренутку послале само земље које су и саме под санкцијама Вашингтона и његових сателита и које се већ деценијама проглашавају за најгоре што постоји на кугли земаљској – Русија, Иран, Венецуела. Због Садама разрушени Ирак је омогућио успостављање ваздушног моста за слање помоћи, а помогао је и Либан, који грца у сопственој економској кризи, као и Тунис, Алжир, Јордан, Уједињени Арапски Емирати.

Мора се признати да други светионик демократије, Брисел, није остао нем на страдање људи у Сирији, под условом да „магаре не липше до зелене траве“, пошто је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен најавила одржавање донаторске конференције за прикупљање помоћи Турској и Сирији – за март. „Турска и Сирија могу да рачунају на ЕУ“, твитнула је она. С обзиром на то да се Европа сваки час окупља како би организовала неку нову помоћ Украјини вредну милијарде евра и уводила нове санкције Русији, а да се на разматрање помоћи Сирији мора чекати готово месец дана, види се колико Турска и Сирија на њих могу рачунати. Лакше је, изгледа, испоручити ракете и тенкове него ћебад и конзерве.

Кад смо већ код тенкова, на још једном месту се показала сва узвишеност западних вредности слободе, демократије и људских права – у „хумору“. Чувени француски „сатирични“ лист „Шарли ебдо“ објавио је карикатуру у којој безобзирно исмејава трагедију која је задесила ова два народа. На цртежу се виде разрушене зграде, преврнути аутомобил уз коментар: „Земљотрес у Турској – чак нема потребе ни за слањем тенкова“. Поред тога што је врхунски безосећајно, ово није безазлено, ако се узме у обзир да је „хумор“ једно од основних оруђа у западној стратегији за свргавање непоћудних режима, такозваним обојеним револуцијама. Срђа Поповић, један од „филозофа обојене револуције“, то је истицао у више наврата, између осталог у интервјуу за пропагандни сервис америчког Конгреса, Радио Слободну Европу: „Хумор је страшно моћно средство за ненасилну борбу.“

У том светлу треба посматрати „духовитост“ не само „Шарли ебдоа“ него и домаћих, Коракса или Душана Петричића. Да ли би одолели да, када би нас погодио неки земљотрес, не нацртају нешто с рушевинама и Вучићем?