ФИЛИП РОДИЋ: Самоопредељење у Београду

ШТА би се десило да је Фатима Јасин, супруга вође Хезболаха Хасана Насрале, написала књигу о преживљавању атентата и покушала да је представи у Тел Авиву?

АЉБИН Курти, премијер такозваног Косова, може се подичити (мада се тога сада из неког разлога стиди) статусом ратног ветерана терористичке Ослободилачке војске Косова. Тај статус му је, како ових дана пише приштински „Љајми“, потврђен 2015. године захваљујући сведочењу бившег команданта ОВК на подручју Дренице Сулејмана Сељимија. Није нам, међутим, потребно Сељимијево сведочење да бисмо били сигурни да ли је Курти био укључен у ОВК, јер је јасно као дан да је радио у канцеларији политичког шефа ОВК Адема Демаћија, који је ову функцију обављао од 1998. до фебруара 1999. године, после учешћа на преговорима у Рамбујеу, револтиран тиме што је ОВК прихватила споразум иако њиме независност Косова и Метохије није била гарантована. Курти је, дакле, био у политичком крилу ОВК у време када је ту организацију чак и Вашингтон држао на листи терористичких организација. Иако се декларативно залагао за мир и тврдио да никада неће узети оружје у руке, Курти сноси одговорност за терористичко деловање ОВК, јер ни Насрала никада никога није лично убио. Колико је Курти емотивно везан за ОВК потврђује чињеница да је 25. априла 2020. сменио свог саветника Шкељзена Гашија јер је у једној телевизијској емисији рекао да су поједини припадници ОВК, починили злочине, што је Куртију било недопустиво.

ДАКЛЕ, Курти је био део ОВК и то у време за које ни на Западу не постоји дилема око терористичког карактера ове организације, и дан-данас гаји најбоље могуће мишљење о тој формацији, те је спреман да и због најблаже критике елиминише своје најближе сараднике. И ту долазимо до онога што бисмо назвали „Фатиме Јасин у Тел Авиву“ – до представљања књиге Куртијеве супруге Рите Аугестад Кнудсен у Београду. Није Аугестад Кнудсен, како је то приметила моја колегиница Јелена Матијевић, писала о норвешкој кухињи (а све и да јесте, можете ли да замислите Фатиму Јасин у Тел Авиву и с књигом о шаварми?) него о стварима које се директно односе на њеног супруга и које су очито повезане с њеним супругом (а и, да се не лажемо, ту је и била управо због свог супруга, али о томе мало касније), те о самоопредељењу (како се зове и Куртијева партија) и „борби за слободу“, што се по западним аршинима од тероризма разликује само уколико су ти борци на страни њихових интереса.

ОБЈАШЊАВАЈУЋИ нама затуцанима како не постоји никакав проблем с објављивањем и представљањем ове књиге, главна и одговорна за тај чин наивно назван „Право на самоопредељење“, Соња Бисерко тврди да „књига нема везе са оним што се тренутно дешава на Косову“, него се ради о „монографији о проблему слободе и самоопредељења, што је актуелно“. А је ли? Тиче се независности Тексаса и Квебека? Да би додатно поткрепила своју аргументацију, она додаје: „Нико на конференцији није поменуо садашња дешавања.“ Па утолико је срамота већа, јер сте ви неуморни борци за људска права прећутали ужасно кршење елементарних људских права која је муж ваше звезде дана спроводио док сте се ви дивили мудростима које објављујете.

САУЧЕСНИК у овом догађају, још наивнији Душан Јањић, запрепашћен је чињеницом да у 21. веку некоме може бити битно ко је чија супруга, и наступа с вечитим другосрбијанским аргументом „овога има само код нас“: „Да ли је неко супруга неком или није, може да буде важно само у Србији.“ Како да не! Политичари на Западу, на пример, никада не подносе оставке због неког недела својих брачних другова и на то се уопште не обраћа пажња. И ту му некако паде на памет да српски националисти болују од мачизма, док су истовремено „озбиљни папучићи“. Прво, да је неко „папучић“ може да изјави само озбиљно искомплексирана особа која не може да схвати да је „папучарење“, тј. екстремно брижан однос према жени, било идеал и средњовековног витештва, баш као и храброст. А друго, мачизам је толико стран либералним круговима да Чедомир Јовановић уопште не глуми фрајера, а Драган Ђилас никада није оптуживан за насиље над женом и њеном ужом фамилијом? Јањић, како наводи „Данас“, „поентира“ да ће „ко год има три грама мозга“ схватити да је „овај догађај доказ да је Србија либерална“. Али коме ми то морамо да доказујемо и хоћемо ли, да бисмо то баш онако доказали, морати да имамо и хомосексуални однос? Је ли то баш најузвишенија вредност, изнад достојанства?

КАЖУ да није битно ко је чија жена, али изгледа да су се баш они повели за том врлином Рите Аугестад Кнудсен, јер зашто су у мору књига о међународном праву и сродним питањима изабрали да преведу и објаве баш њену. За то је не квалификује академска каријера, јер је врло сиромашна. Њен урадак под истим насловом „Идеје слободе и самоопредељење“ (скраћено), на основу којег је, претпостављамо, и настала ова књига, објављен је још 2013. на Лондон скул оф економикс (где је студирала) и од тада је цитиран чак 10 пута у другим научним радовима. Поређења ради, рад о Бенјамину Дизраелију нашег историчара Милоша Ковића објављен на Оксфорду 2010. цитиран је 56 пута, а најцитиранији стручњак за међународно право, професор са Принстона Ричард Фалк има укупно чак 26.962 цитата. Толико о научном значају Рите Аугестад Кнудсен без Аљбина Куртија, а и без донација Министарства спољних послова Норвешке и норвешке амбасаде у Београду Хелсиншком одбору Соње Бисерко. О „објективности“ да не говоримо, јер не верујем да би Аљбин према њој био блажи него према Гашију. А можда би добила и шамар. Или албански националисти нису мачо типови, него је то само у Србији тако.