ФИЛИП РОДИЋ: Само код нас правдају „Олују“, а оптужују за Сребреницу

Колико сте пута чули, а можда и изговорили, „овога има само код нас“? Најчешће такве „оптужбе“ нису тачне, јер неугодности које људи овде доживљавају често има и другде, чак и на „цивилизованом“ Западу.

Излазећи једном из просторије са банкоматом једне чувене (наравно) стране банке без динара у џепу, пошто је банкомат био празан, рекох момку који је чекао иза мене да нема потребе да улази, јер готовине нема. „Тога има само код нас!“, одговори он. Рекох, „Аустријанци, шта ћеш“. Овакви и слични примери су више плод вишедеценијског пумпања свести да код нас ништа не ваља и да све лоше може да се деси само у овој „поганој“ Србији из које што пре треба отићи и „искључити светло“ у њој.

ПОСТОЈИ, међутим, један феномен који је заиста карактеристичан само за нас. Сигурно смо једини у региону, а вероватно и шире у свету, који га поседујемо. Да ли можете, на пример, да замислите неког бошњачког политичара или јавну личност да изговара следеће:

„Недопустиво је манипулисати злочином у Сребреници и издвајати је из читавог ратног контекста. Сарајево је главни кривац за судбину Сребреничана“. Или „одговорност за злочине у Сребреници, као и за прогон бошњачког народа, несумњиво сноси и тадашње политичко вођство у Сарајеву на челу са Алијом Изетбеговићем“. Или „никада не смемо заборавити да је до трагедије Бошњака у Сребреници дошло јер су Изетбеговић и Насер Орић прво одбили Лисабонски мировни споразум“ из марта 1992. Или да „косовски“ новинар напише да су полицијске операције на Косову и Метохији 1998. и 1999. године „са српске, али и стране међународног права, имале своје оправдање јер свака независна држава има право на свој територијални интегритет“.

НЕЗАМИСЛИВО, зар не? Па да. Тога има само у Србији. Први цитат је из изјаве председника Грађанског демократског форума Зорана Вулетића, други из саопштења Демократске странке, трећи из оног Странке слободе и правде, а четврти из текста Сафете Бишевац објављеног у листу „Данас“, а све поводом годишњице „Олује“. Разлика је само у томе што су злочини над Србима замењени злочинима над Бошњацима, и српски политичари Бошњачким. И, наравно, суверенитет Хрватске, суверенитетом Србије. Заиста не знам да ли игде у свету постоји таква склоност да се сопствени злочини до те мере мистификују и преувеличавају, а туђи релативизују и кривица за њих опет пребацује на сопствену државу и народ.

„СРБИЈА мора да пронађе снаге и да на неком будућем обележавању ‘Олује’ говори званичника буду поштени. Није рат у Хрватској трајао само четири дана већ четири године.

Пре ‘Олује’ десили су се: Балван-револуција, Вуковар и Дубровник када је и настала непризната Република Српска Крајина“, навео је Вулетић заборављајући да су пре „балван-револуције“ почели прогони Срба, њихова хапшења и отпуштања, да је забрањена ћирилица, а српски народ избачен из Устава.

ПОВРХ тога, док се из овог хора чују оптужбе како власти у Београду и Загребу „распаљују националистичке страсти и воде вербалне ратове у сврху сопствене политичке промоције“, у исто време они управо то раде и то не стидећи се да употребљавају неистине, чиме не наносе штету само „Вучићевом режиму“ него и држави Србији и српском народу у целини.

ССП тако криви Милошевића и Шешеља (који је „политички отац“ Вучићу, па је самим тим и он крив) за одбијање плана З-4, па самим тим и за „Олују“. На страну сад сва мистификација која се прави око овог мртворођеног мировног плана у којег се пре свих клео „највећи бранитељ српских интереса“ Вук Драшковић. Нема простора за елаборацију свих недостатака те идеје и објашњавање због чега је она за српску страну била неприхватљива.

Заборављају ли они да је и њихов „политички отац“ Зоран Ђинђић сматрао да Србија не треба да прихвати тај план? Је л’ и он, онда, крив за „Олују“? Ако јесте, нека се дистанцирају од њега, односно нека прво почисте своје двориште, како то тако често воле да говоре.

ЧУДНО је и сасвим неочекивано што са њихове стране стиже критика Милошевића што није интервенисао када је почела „Олуја“. Са том критиком се потпуно слажем. Ни по коју цену Србија није смела да стоји по страни док хрватске снаге вршљају по Крајини. Али значи ли то да они би интервенисали и ушли у тотални рат са Хрватском, а и са њеним спонзорима?

Ако је тако, да ли онда можемо очекивати да ће кренути да ослобађају окупирано Косово и Метохију, а потом и у ослобађање Крајине? Ја бих у том случају гласао за њих, али тешко ми је да замислим Маринику Тепић на тенку којим управља Драган Ђилас док топ пуни Борко Стефановић.

ЧУДАН је и коментар Санде Рашковић Ивић на рачун комеморације у Бусијама, коју по сопственом признању није ни гледала, а још је чудније да иоле озбиљан медиј такав коментар преноси. Каже она да се обележавање „Олује“ претворило у страначки скуп СНС.

Да је гледала, знала би да је на том догађају говорио и патријарх српски Порфирије. Сад је прво питање да ли и њега сматра „чланом“ СНС, а друго зашто се и њени садашњи партијски другови и опозициони саборци нису тако „промовисали“. Шта би фалило Тадићу да је за своје власти организовао такве скупове, или да, макар, у време чувеног митинга против једнострано проглашене независности Косова из фебруара 2008. није отишао на „службени пут“ у Румунију?

А РЕЋИ за „Олују“ да је била „акција“, што је начин на који се овај злочин описује у овим изјавама, исто је, како то рече један мој познаник, као када би се за Аушвиц казало да је био „насеље“.