Филип Родић: Распиривање помирења

„Инцко одлази да ужива у својим буквално крваво зарађеним милионима и баш га брига с каквом ће ситуацијом морати да се суочава његов наследник Кристијан Шмит, али и, још важније, народи који ће остати да живе у БиХ”

После мене потоп – чувена је реченица која се приписује француском краљу Лују XИВ након што је пруска војска тешко поразила његову армију у бици код Розбаха 1757. године у оквиру Седмогодишњег рата из којег је Француска изашла са знатно умањеним територијама и на ивици банкротства.

Реченица (неки је приписују и Лујовој омиљеној конкубини мадам Помпадур) јесте парадигма потпуне равнодушности коју је тадашњи краљ имао спрам будућности своје земље и представља пророчанство за оно што је уследило свега неколико деценија касније и коштало његовог сина (а и многе друге) главе – крваве Француске револуције.

У најбољем маниру некадашњег француског краља, данас колонијални управник Босне и Херцеговине Валентин Инцко себи дозвољава безобзирно понашање намећући држави где обавља поменуту функцију законско решење које за једини резултат може имати само додатно компликовање кризе и продубљивање јаза између три конститутивна народа који већ одавно делује као непремостив.

Пред сам одлазак с функције, Инцко је одлучио да се „негирање геноцида и величање ратних злочинаца” у БиХ има забранити и кажњавати. На страну сад што је употребио погрешну језичку конструкцију, јер „негирање геноцида” у Сребреници просто није могуће, пошто се могу негирати само ствари које су се заиста десиле, што с „геноцидом” у Сребреници није случај. Инцко одлази да ужива у својим буквално крваво зарађеним милионима (у БиХ је провео 12 година с платом од око 20.000 евра месечно, што укупно износи нешто мање од три милиона евра) и баш га брига с каквом ће ситуацијом морати да се суочава његов наследник Кристијан Шмит, али и, још важније, народи који ће остати да живе у БиХ после његовог одласка.

Не треба занемарити ни симболику датума одабраног за наметање закона по којем би готово комплетно руководство, али и већина становника Републике Српске требало да заврши у затвору и робија до пет година. И не само они. Ова казна могла би се односити и на судије Хашког трибунала које, попут Приске Нијамбе, сматрају да тврдње о „геноциду” нису доказане, као и на међународне „играче” од израелског историчара Гидеона Грајфа и осталих чланова Међународне комисије која је дошла до закључка да геноцида није било, до портпаролке руског Министарства спољних послова Марије Захарове и њених колега.

Али, вратимо се датуму. Инцко је за објављивање своје „одлуке” изабрао 23. јул, дан када је пре 107 година из престонице Аустроугарске монархије у Београд упућен ултиматум чији је циљ био оправдање агресије која је довела до Првог светског рата. Тешко је поверовати да се ради о коинциденцији, јер већ је опште место да се за овакве акције бирају датуми који носе неку симболику – од клања Срба на Божић, или Петровдан, до изручивања бившег председника на Видовдан.

Кад смо већ код ултиматума, је ли Инцко размишљао о геноциду који су војници „његове круне” чинили у Босни, Мачви и другде по Србији? Хоће ли рећи нешто о томе? Неће, баш као што неће рећи ништа ни о злочинима почињеним над Србима у време рата 1992-1995. Таква политика, чији је он тек један експонент, нема за циљ никакво помирење, што декларативно тврде, него само још веће заоштравање ситуације, што се види из њихових дела.

За разлику од Москве, која из уста Марије Захарове овај чин осуђује и указује, у стилу питања свог председника Владимира Путина на Генералној скупштини УН 2015. „Јесте ли свесни шта сте урадили?”, на кобне последице овакве одлуке, САД, односно њихова амбасада у Сарајеву, овај потез хвале оцењујући га као „допринос помирењу”. Колико им је стало до помирења потврђује и њихово ноћно, попут лопова, повлачење из Авганистана, где су направили хаос и отишли. Баш као што то ових дана чини и Инцко.

Да се разумемо, није ово самоиницијативни потез Валентина Инцка. Није он то смислио и одлучио да уради. Он је само најобичнији и добро плаћени компрадор, домаћи сарадник колонијалне окупаторске силе (Инцко је по пореклу Словенац, још један у дугом низу Словенаца, Хрвата, па и Срба који су зарад каријере и успеха радили на спровођењу интереса некада хабзбуршке круне, а данас других центара моћи). Овде се ради о много свеобухватнијем пројекту наметања неоколонијалног јарма, у конкретном случају рушења српског ентитета у БиХ наметањем идеје о његовим „геноцидним темељима”. То је видљиво свакоме ко хоће да заиста реално сагледа ситуацију.

Ових дана, месеци и година то је очито и на ширем плану стварањем општег антисрпског фронта од Босне, преко Црне Горе до такозваног Косова. Матрица по којој раде, размишљају и понашају се није ништа другачија од оне о којој се могло сведочити по Африци и другим деловима света где су током протеклих векова наметали свој колонијални јарам, хушкали народе једне против других и бесомучно их израбљивали. Само је покоји детаљ другачији у овом „цивилизовању дивљих племена”.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: UN Photo/Cia Pak

 

Извор Вечерње Новости, 25. јул 2021.