ФИЛИП РОДИЋ: Путовање накрај ноћи

НА почетку своје најчувеније књиге, вероватно најбољи француски писац 20. века, Луј Фердинанд Селин, описује како главни јунак „Путовања накрај ноћи“ Фердинанд Бардами, пошто се пун ентузијазма добровољно пријавио на одлазак на фронт Првог светског рата, одлучује да дезертира и преда се Немцима да би избегао даље ратне муке.

Постоји, међутим, проблем у том његовом плану – у оближњем градићу у којем је веровао да се налазе немачке снаге нема ниједног немачког војника и он нема коме да се преда.

НА фијаско црногорског премијера Здравка Кривокапића и његов долазак у Београд не асоцира, нажалост, само наслов ове књиге, него и несрећна судбина Бардамија. Пун ентузијазма, Кривокапић се добровољно пријавио за предводника просрпске опозиције у Црној Гори, али се, пошто је ту битку извојевао и пошто је требало да се још дубље ушанчи у рову, наизглед поколебао и одлучио да се преда, али на своју жалост, по свему судећи нема коме, па покушава да се самоповреди константно пуцајући у своје ноге, не би ли завршио у болници или, попут Бардамија, на „патриотској психијатрији“.

ПОСЛЕ бруке са повлачењем честитке за Дан Републике Српске, са неповлачењем честитке такозваном Косову због формирања владе предвођене Аљбином Куртијем и покретања поступка за смену министра правде Владимира Лепосавића због његовог оспоравања идеје да је у Сребреници почињен „геноцид“ (и то управо уз помоћ оних којима се супротстављају људи који су му омогућили долазак на власт), Кривокапић је показао да када пуца себи у ногу лако може да рани и оне које је наводно желео да подржи. Управо је то епилог његовог дугог ноћног путовања у Београд на састанак са највишим великодостојницима Српске православне цркве – себи је нанео рану какву тешко да би могао да преживи председник владе једне иоле нормалније земље, а и ако би је преживео, његова политичка будућност би била запечаћена, а свом наводном фавориту за место митрополита црногорско-приморског, преосвећеном владици Јоаникију, нанео такву повреду да је његов избор постао неизвеснији него што је то икада био пре несебичне Кривокапићеве помоћи.

ПО Кривокапићевим речима, он је у изненадну, ноћну посету Београду допутовао како би патријарху Порфирију „пренео поздраве вјерног народа и његову вољу да на трону Светог Петра Цетињског виде владику Јоаникија“. Потпуно смешна једна идеја, јер ко је Кривокапића овластио да преноси овакве поздраве и жеље. Па има, ваљда, ко да патријарху преноси такве поздраве и жеље, а то је свештенство СПЦ и никако један политичар. Он је изабран да некакве поздраве и жеље преноси некоме другоме, на пример председнику Александру Вучићу, али не и патријарху. По тој логици, исте поздраве и жеље могла би патријарху да преноси и председница Владе Србије Ана Брнабић, али има ли она, уз све дужно поштовање према њеној функцији, икакав легитимитет да то чини? Могла би с пуним правом да пренесе поздраве и жеље чланова Српске напредне странке чији јој гласови и подршка дају легитимитет да их заступа, али не и „верног народа“. Посебан је скандал што је легитимитет који нема желео да искористи да би се умешао у унутрашње ствари СПЦ у којој је његов положај истоветан и сваком другом „обичном“ вернику, а у Цркви нема таквог гласања и демократије. Такво мешање државе и политике у унутрашње послове цркве нико није покушао још од смрти Јосипа Броза (а вероватно чак ни тада), па ни властодржац којег је требало да смени, Мило Ђукановић.

ДА је најавио да с том намером долази у град, вероватно не би прешао ни праг Патријаршије, а камоли два сата разговарао са патријархом и владикама. Али није. Према наводима СПЦ који се у овом случају могу сматрати и наводима самог патријарха, Кривокапић је у Београду требало да потпише Темељни уговор СПЦ и Црне Горе, чији је текст усаглашен у преподневним часовима истог дана. Да је циљ посете потписивање овог документа, потврдили су представници Владе Црне Горе, као и Кривокапићев кабинет. А онда испада да од тога нема ништа у догледно време, пошто се 30. октобар, када је Кривокапић у питању, никако не може сматрати „догледним временом“ не само због потешкоћа које има да одржи дату реч, него и због чињенице да ће бити право чудо божије ако уопште остане на функцији до тог датума. Шансе за то су из дана у дан, пре свега захваљујући његовом делању, све мање. Коме више верујете, политичару који каже да је циљ његове посете било „преношење поздрава и жеља“, или патријарху који каже да је требало потписати један суштински важан документ?

ДА ствар по Кривокапића буде још гора, од њега и његовог поступка морао је на директан и доста оштар начин да се огради и сам владика Јоаникије подсећајући и њега и верни народ Црне Горе да му је тражио да „потпише Темељни уговор („) а не да се меша у избор митрополита црногорско-приморског“. У свему овоме има и нечег доброг. Кривокапићево брукање било је повод да се поново покаже и право лице садашње опозиције у Црној Гори која се пита због чега је премијер „ишао на ноге челницима Српске православне цркве“. Не сећам се да су се ономад питали што је Мило Ђукановић „ишао на ноге челнику“ Римокатоличке цркве, папи Фрањи. Зашто је једно спорно, а друго није?