Филип Родић: Пројекат Радовановић

Без икакве жеље да улазимо у полемику око вакцина и пандемије вируса корона уопште, али морамо обратити пажњу на омиљеног доктора „независних и објективних” медија који флоскулама напада и државу и професора Несторовића.

Лекар мора баш много да одступи од професионалних и моралних постулата да би се колеге јавно окренуле против њега. Такав редак изузетак десио се прошле и ове године професору дечје пулмологије Бранимиру Несторовићу (у даљем тексту Б. Н.). Четири редовна професора Медицинског факултета и бивша директорка једне агенције СЗО тражили су од Лекарске коморе да му одузме лиценцу.

Независно од њих, сличан захтев упутило је ове године на исту адресу и удружење лекара Уједињени против ковида – пише епидемиолог, пензионисани професор Медицинског факултета, члан Уједињених против ковида Зоран Радовановић у колумни под насловом „Феномен Несторовић као државни пројекат” у дневнику Данас.

Прво, Радовановић врло подмукло покушава да прикаже да се читава „струка” окренула против Несторовића, а чињеница је, како он сам то каже, да су „јавно” то учинила четири професора (од неколико стотина колико их има на Медицинском факултету само у Београду), бивша директорка једне агенције СЗО и припадници параполитичког пре него лекарског удружења Уједињени против ковида које се може поредити само са њиховом „Скупштином слободне Србије”.

Друго, Радовановић одбијањем да у тексту помиње пуно име свог „противника” показује непотребан презир према њему, јер сигурно се не ради о недостатку простора у листу који је у стању да, на пример, објављује бесконачне колумне особа попут Алексеја Кишјухаса. Радовановић овој „шмекерској финти” прибегава сваки пут када пише о својим противницима, што више говори о њему, него о њима.

Треће, Радовановић у тексту покушава да Несторовића дисквалификује највероватније лажним цитатима који немају везе са темом о којој се расправља. Нисмо сигурни за све наведене цитате, али за један јесмо (наводна хомеопатска мантра о памћењу воде), који је изнет на једном очигледно лажном твитер-профилу, што нас наводи на закључак да је Радовановић у свом писању или глуп или малициозан. Уместо да Несторовићу изађе на дуел и „сахрани” га својим надмоћним аргументима, ако је већ толико сигуран у себе и своје знање, Радовановић то ради овако, слободно можемо рећи, кукавички, са страница једног корпоративног „независног и објективног” медија са јасном политичком агендом.

Четврто и најважније јесте да јасну политичку агенду у свом наступу има и Радовановић, па је питање како се овај човек усуђује уопште да говори о „одступању од професионалних и моралних постулата” било којег другог лекара. Има ли он иједно огледало у кући? За Зорана Радовановића први пут сам чуо пре неколико година када је са чувеном (бившом?) НАТО лобисткињом Јеленом Милић повео кампању о „благодатима” осиромашеног уранијума.

Тврдио је и тврди да „уранијум није повезан са настанком рака”, да је „епидемија рака политичка измишљотина”, да су „фалсификовани подаци да осиромашени уранијум изазива рак”, итд. У својој борби против „теоретичара завере” (у првом реду против чувеног онколога Данице Грујичић), који тврде да постоји веза између осиромашеног уранијума којим нас је НАТО засипао и рака, Радовановић се служио истим методама којима се служи и данас, неистинама, полуистинама и подметањима.

Тако је, на пример, у јануару ове године тврдио да „постоје међународне установе, попут Међународне агенције за истраживање рака у Лиону, која је направила преко 500 могућих, вероватних и сигурних канцерогених агенаса и на тој листи нема уранијума, ни осиромашеног, ни природног ни обогаћеног”. Ово је првокласна полуистина, јер се на дотичном списку доиста не налази уранијум, али су наведени „радионуклеиди који емитују алфа зрачење”, као и они који емитују гама зрачење. А уранијум је, Ђуро, шта?

Уранијум је радионуклеид који емитује алфа и гама зрачење. Тако, макар, тврди америчка Агенција за заштиту околине, али можда Радовановић зна боље. Иста та Агенција тврди: „Уношење велике концентрације уранијума може имати последице по здравље, као што је рак костију или јетре. Удисање великих концентрација уранијума може изазвати рак плућа због излагања алфа честицама”. И осиромашеног, и обичног, и обогаћеног уранијума. Исто тврди и амерички Центар за контролу и превенцију болести (код нас у последње време познати Си-Ди-Си). Али Радовановић зна боље.

Радовановић зна боље и од италијанских судова који су пресудили у корист војника оболелих од рака, а који су били на служби на осиромашеним уранијумом бомбардованом Косову и Метохији. „Научне чињенице не утврђује правосуђе, нити суд, него наука”, рекао је он. А на основу чега је суд судио? Да није на основу сукобљавања научних чињеница? Ако Радовановић сумња у домаће правосуђе, сумња ли и у оно једне од држава оснивача Европске уније којој се, иначе, диви до имбецилности?

„Много је недвосмислених показатеља да Б. Н. ужива јаку подршку власти. Без такве заштите не само да би давно изгубио лиценцу, већ би му следовала затворска казна због ширења дезинформација (чл. 343 Кривичног законика)”, наводи Радовановић. А да ли Радовановић има лиценцу? Неки тврде да ју је изгубио. Да ли би он требало да сноси кривичну одговорност због својих дезинформација у вези са уранијумом? Ако би Несторовић требало, онда је исти аршин и за њега.

По тој логици, ако Несторовић избегава кривично гоњење због подршке коју му даје власт, како је он избегава? Да није подршка НАТО у питању? Чији је Радовановић пројекат? Наддржавни? Вероватно је и обрнуто – да Несторовић својим противљењем увођењу „ковид пасоша”, на пример, подржава власт која то одбија да учини упркос снажним притисцима из либералног крила наше опозиције и „независних и објективних” медија. Танка је код њих линија између „удри фашисту” и „аусвајс бите”.