Филип Родић: Примењена уметност

     ЗАШТО нешто што у теорији звучи крајње узвишено, попут представљања културе, у пракси може имати значај и резултат скроз супротан првобитном смислу?

Знате ли шта је био „Културбунд“? Пуно име ове организације основане 1920. године у Новом Саду било је Швапско-немачки културни савез, а ова „неполитичка организација“ имала је за циљ да чува и развија немачку културу и језик на простору целе Краљевине Југославије, посебно у Срему, Банату и Бачкој, где је немачка мањина била најзаступљенија. Звучи лепо и узвишено, као нешто чему се „нико нормалан“ не би из било ког разлога противио. Чак нису своје догађаје организовали током значајнијих српских празника попут Видовдана.

Међутим, испод ове јагњеће коже, као што то најчешће бива, крио се вук. Оснивач „Културбунда“ био је Јохан Кекс, који је одмах по нацистичкој агресији на Југославију културу коју је до тада само заступао почео да примењује у пракси као СС штурмбанфирер (мајор) и помоћник команданта 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген“. За ову дивизију сте свакако чули, па нећу детаљније писати о бруталним злочинима које је починила над Србима. Кекса су у октобру 1944. заробили партизани и погубили га као ратног злочинца у Зрењанину месец дана касније.

Власти Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије забрањивале су у више наврата рад „Културбунда“. Први пут у априлу 1924. на захтев министра просвете Светозара Прибићевића (за ког би се тешко могло рећи да је био српски шовиниста – био је чак у савезу са Стјепаном Радићем, хрватским политичарем којег је Пуниша Рачић убио у Скупштини због оног питања о цени српске крви). Не кажем овде да је свака „културна размена“ у својој суштини нешто лоше и злокобно, али искуство нас учи да треба бити веома опрезан и према оваквим „доброћудним“ појавама и реаговати на време.

Али зашто сада подсећам на „Културбунд“? Не због тога што им је 124. годишњица оснивања била баш ових дана него зато што се ових дана одржава једна манифестација која под плаштом узвишености има подједнако злоћудан карактер. Реч је, наравно, о „фестивалу“ „Мирдита, добар дан“ који за сврху има да „Србији приближи косовску културну сцену и обрнуто“.

Тако то, макар, овде представљају присталице аутошовинистичког наратива попут, на пример, новинара Нове С Жељка Вељковића, који на сестринској телевизији Н1 каже:

„‘Мирдита, добар’ дан није фестивал који наноси зло. Тамо долазе људи који не промовишу независно или зависно Косово. То је фестивал који је лишен политике и бави се пре свега културом.“ Вељковић је пре навођења ове тврдње нагласио да „тај фестивал прати већ дуго“. И ја бих исто рекао за себе, али се не бих сложио с овом представом о људима који тамо долазе. Прво пада на памет да су на овом „фестивалу“ гости били рецимо „уметници“ Елиза Хоџа и Фатмир Спахију, покретачи кампање „Слобода има име – ОВК“, у част и славу лидера терористичке ОВК и у знак протеста због процеса који се против њих води у Хагу.

Лишени политике скоро као и Јохан Кекс.

Да не разлажемо сада то што би алтернатива „независном“ Косову било „зависно“ Косово, што је доста речито, или што организаторима овог „фестивала“ култура Србије и „култура Косова“ нису у истом оквиру. Србија и „Косово“ су у њиховом наративу одвојени, а они би да их „приближе“. Али да ли је заиста тако? Да ли је за њих део „косовске културне сцене“ и Павлина Радовановић, славуј из ораховачког гета? Не, она је за Жељка Вељковића симбол „општенародног повратка у средњи век“, за разлику од горенаведених љубитеља ОВК.

Вељковић је у свом залагању за валоризацију „Мирдита, добар дан“ дао још један доказ колико је аутошовинистима својствено да апсолутно занемарују и релативизују свако огрешење о српски народ. Коментаришући чињеницу да су хрватски и албански навијачи у Немачкој узвикивали „убиј Србина“, он каже да „не може да се згражава над тиме“ и додаје да га више од тог скандирања брину људи који се боре против „Мирдите“, јер „њих виђа сваког дана на улицама Београда“. Дакле, њега не би толико бринули повици на конгресу националсоцијалистичке партије у Нирнбергу, него неки Прибићевићи који би да забрањују „Културбунд“, јер њих виђа сваког дана на улицама Београда.

А да ли би се Жељко Вељковић и остала екипа забринули када би схватила да су управо ови људи који се боре против „Културбунда“ и „Мирдите“ заслужни што на улицама Београда више не можемо да видимо немачке официре? Да ли су свесни да би ти што узвикују „убиј Србина“ у Немачкој, у Хрватској, на „Косову“, дошли и (најмање) до Земуна, Врања, Ниша или Крагујевца? При томе, многи од тих које Вељковић виђа на улицама Београда а боре се против овог и сличних „фестивала“, не би ни били на престоничким улицама да „уметници“ који узвикују „убиј Србина“ нису прешли на примењену уметност, већ би још били на улицама својих градова – Книна, Сарајева, Бихаћа, Призрена, Приштине, Пећи. Не брину њега присталице Насера Орића, Атифа Дудаковића, Анте Готовине, Агима Чекуа и Фатмира Љимаја. Не брине њега када председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић каже да су Хрвати и Албанци „дословце браћа по оружју“, иако знамо сви у кога је то оружје уперено.