Филип Родић: Правда за жуту кућу!

После одбране украјинских неонациста из Азова, када је луксембуршкој телевизији Н1 била потребна „независна потврда“ да се ради управо о неонацистима, упркос не само симболима које отворено користе него и истетовираним кукастим крстовима и сличним знаковима који красе тела тих „бораца за слободу“, о чему сам писао пре тачно годину дана, сада траже правду за звери из „жуте куће“. Цитирам речи које је водитељка јутарњег програма на Н1 изговорила 24. марта: „РТС се определио да ове године направи неки документарноиграни филм о жутој кући, дакле то је једнострано. На који начин медији учествују и даље у злоупотреби те теме која се никада не расветли до краја, никада не чујемо ту другу страну?“ Заиста вишеслојно и дубокоумно.

Погледао сам тај ужасно тешки документарац о злочину који се по својој монструозности може поредити само с бестијалношћу научног рада доктора Јозефа Менгелеа у Аушвицу (за који би неки професионални новинари могли рећи да не постоји „независна потврда“ да је био логор смрти, баш као ни за нацизам припадника Азова). Имао сам проблем да заспим после тога, иако одавно знам многе детаље о том паклу на земљи. Између осталог, за Танјуг сам 2011. радио интервју са човеком који је пред светску јавност изнео ту страхоту, швајцарским политичарем и бившим тужиоцем Диком Мартијем.

„Високи стандарди”

Документарац, могу вам рећи, садржи све релевантне чињенице и „коцкице“ приче – сведочења чланова породица жртава, исказе сведока, бивших припадника терористичке ОВК, Унмику, податке из Мартијевог извештаја Савету Европе који је Парламентарна скупштина те организације усвојила у јануару 2011. са 166 гласова „за“, осам „против“ и девет уздржаних, сведочење припадника Кфора. Укратко, филм је темељније и квалитетније урађен од свега што сам до сада видео и на Н1, и код њиховог ексклузивног партнера из Атланте Си-Ен-Ена.

Према бескомпромисним стандардима новинара Н1, међутим, фали „друга страна“. Ко би био та „друга страна“ коју је РТС требало да интервјуише како би њихов документарац био избалансиран? Да није „арапски доктор“, како се о касапину говори у филму, тј. турски хирург Јусуф Сонмез, „Доктор Вампир“ како га је „Гардијан“ назвао 2010, који је оптужен за нелегалну трговину органима на Косову? То је исто као и критиковати било који документарац о Аушвицу због тога што не садржи и разговор с Менгелеом. Утолико пре што је Сонмез у бекству откако га је Еулекс оптужио и њим је расписана Интерполова потерница.

После несувислог одговора госта јутарњег програма, иначе такође новинара Н1, који нема потребе да сад преносим, уследило је још једно питање. Опет цитирам: „На нивоу човека, колико тај догађај и дан-данас утиче на политичко расуђивање просечног грађанина Србије, на његове спољнополитичке преференце, на његове политичке емоције, колико и даље носимо то бреме због тога што се нисмо заправо суочили са тиме што је претходило том НАТО бомбардовању?“

Дакле, према високим стандардима Н1, да би се исправно извештавало неопходно је: 1) имати причу и злочинца (макар он био у бекству); 2) суочити се са оним што је претходило злочину. За ставку један прво ћу се запитати зашто су ономад онолико осуђивали „Информер“, који је у причу о серијском силоватељу укључио и интервју са „другом страном“, односно самим силоватељем? Тада им је то било увредљиво за жртве. Друга ствар је питање да ли су они икада у причи о, на пример, Сребреници имали „другу страну“? Под два, да ли су икада обележавајући „геноцид“ у Сребреници позвали своје гледаоце и у Србији, и у БиХ да се суоче с оним што је претходило том злочину? Да ли, на пример, сваки пут када своје репортере пошаљу на мезарје у Поточарима кажу да су томе претходиле године терора над Србима у околним селима, у Скеланима или у Кравици?

Објективна селективност

Ако је потребно да се суочимо са „оним што је претходило НАТО бомбардовању“ да бисмо разумели то „бомбардовање“ (а екипи с Н1 је очито веома стало до тога да ми то „разумемо“), није ли исто то потребно и за Сребреницу и зашто није? А шта је претходило нелегалној НАТО агресији којом је прекршен сваки могући међународни закон? И тиме се РТС, између осталог, бавио. Пре овог документарца снимили су и приказали и онај под називом „Деведесет осма“ и „Рачак“, па су сви гледаоци који су желели да се суоче с албанским тероризмом на Косову и Метохији пре НАТО бомби и са западњачким лажима којима су оправдане те НАТО бомбе могли то и да учине.

У ствари, вратимо се на онај „несувисли одговор“ другог учесника у овом „интервјуу са самим собом“, уредника веб-портала Н1. На питање о „једностраности“ српских медија када је НАТО агресија, а посебно „жута кућа“ у питању, он је одговорио: „Већина мејнстрим медија, националних телевизија има исти став и ради у интересима владајуће коалиције у Србији. Имамо пресликавање у ставу као да раде у договору да се формира јавно мњење по њиховим потребама.“

То „формирање јавног мњења“, посебно у контексту НАТО агресије, подсетило ме је на извештај америчких дипломата из 2009. који је објавио „Викиликс“ о сусрету с тадашњим главним уредником „Политике“. У разговору с њим „изразили су наду да ће медији почети да едукују јавност о НАТО-у“. „Дебата је започела у октобру писмима и текстовима пласираним седмично у „Политици“, представљајући Алијансу у стварном светлу, уз наговештаје да је српско чланство могуће у будућности“, навели су. Човек који је тада започео ово „формирање јавног мњења“ у „Политици“ данас је генерални директор РТС-а, а палицу овог „формирања“ је у међувремену од њега преузео Н1. Између осталих.

Сад бих вам још писао о томе како ови борци против „медијског мрака“ траже од „Телекома“ да цензурише руски канал РТ због пропаганде, док они преносе „Глас Америке“, „Дојче веле“, ХРТ, украјинске канале, а немају Радио-телевизију Републике Српске. Штавише, селективни су и када су у питању амерички канали – имају продемократски Си-Ен-Ен, али немају прорепубликански „Фокс њуз“ (који се може гледати на „Телекому“). То није једнострано.