Филип Родић: Порука са табле

СТВАР јесте симболична и не може се сврстати међу конкретне потезе који физички угрожавају постојање једног народа, али порука на табли је ипак то – порука. Јасна и недвосмислена

Однос према Србима у Хрватској у последње две деценије може се јасно поделити на два суштински другачија периода – онај пре приступања ове државе Европској унији и онај после тог приступања. Иако се никако не може рећи да је хрватска власт икада била благонаклона према својим грађанима српске националности, док су се борили за чланство у Европској унији, били су мало умеренији спрам овог „реметилачког фактора“. То је посебно било уочљиво у време власти хадезеовца Иве Санадера, који је 2001. јавно у Сплиту подржавао ратног злочинца Мирка Норца – између осталог 1991. метком у потиљак је убио једну српску старицу – али је 2008. за једног од потпредседника своје владе именовао Србина Слободана Узелца, први пут од неовисности.

Обавеза постављања табли са ћириличним писмом у свим местима где Срби чине више од трећине становништва постоји на основу Уставног закона о правима националних мањина из 2002. године и после пописа из 2011. морала је бити примењена у бројним градовима Хрватске, укључујући и Вуковар. Међутим, како је Хрватска постала чланица ЕУ 1. јула 2013, већ 2. септембра те године почињу протести широм земље против ових табли, укључујући и оне чувене на којима су натписи на српском језику ломљени чекићем. Да се, пошто су испуњени европски стандарди и Хрватска постала пуноправна чланица, ти исти европски стандарди више не морају поштовати, потврдио је тадашњи портпарол Европске комисије Денис Абот рекавши да ЕУ не намерава да се меша у унутрашњи спор око ћириличких табли у Вуковару. Од тада до данас дошли смо чак и до оних хапшења због објава на „Фејсбуку“.

Колико је питање табли значајно у Хрватској, најбоље показује чињеница да на некадашњем Ауто-путу „Братство и јединство“ нема путоказа за Београд, ни на латиници, ни на енглеском.

Друга „млада еуропска демокрација у пуном цвату“ такође је одлучила да се обрачуна са ћириличним таблама на српском језику. „Држава Косово“ је сада, што луксембуршки медији и прозападна опозиција посебно воле да истичу, „демократскија“ од Србије. Курти је већи поштовалац људских права од Вучића, не само за стручњаке из Фридом хауса, на пример, него и за бројне домаће опозиционаре и медије. И не само то него се у извештајима Фридом хауса лажна држава ставља у исти ранг са Словенијом по напретку у поштовању људских права, а Србији се приписује највећи пад на овом пољу.

Како ту стојимо са овим, по свему судећи, врло важним симболом односа власти једне државе (па макар она била и лажна) према својим мањинама (па макар та „мањина“ била и већина у оквиру онога што је међународно призната држава), на овој територији која доживљава невиђени успон у поштовању људских права и демократије? У српским енклавама, односно српским гетима јужно од Ибра ћирилични натписи су одавно уклоњени, топоними албанизовани. Да би биле још приврженије поштовању људских права, власти косовских Албанаца су почеле овај тренд да шире и на северни део Косова и Метохије, и даље убедљиво већински српски. За разлику од Вуковара, где су за уништавање табли коришћени чекићи, јер власт макар формално није била за то, на Косову и Метохији се те радње спроводе по налогу власти и уз подршку и обезбеђење до зуба наоружаних терориста. „Полиција (‘Косова’) је наставак Ослободилачке војске (‘Косова’)“, лепо рече Аљбин Курти 14. јула прошле године.

Плод оваквог деловања је, како пише колега Зоран Шапоњић, да на путевима севера Косова и Метохије скоро да више и нема ћирилице. „Тек покоја мала, зарђала табла са ознаком неке фирме или села, која је промакла приштинским властима и која ће брзо бити склоњена“, наводи он. У четвртак, 3. октобра, на магистрали од Северне Митровице ка Звечану уклоњене су ћириличне и постављене латиничне саобраћајне табле које означавају улазак, односно излазак из Звечана ка Митровици. „На знаку, уз грб лажне државе сада пише да се улази у ‘Komunu Zveanit’, испод је несразмерно крупним фонтом порука ‘Rruga e mbar’, још испод ситним фонтом порука Србима ‘Srečan put’, па још испод ‘срећан пут’ на енглеском“, пише Шапоњић.

Занимљива коинциденција, мада не верујем у коинциденције, јесте та да је тог истог дана председник Србије Александар Вучић, након тестирања брзог воза од Новог Сада до Суботице, обилазећи модернизовану станицу у том граду, приметио да табле нису онакве какве би требало да буду – обавештења на њима написана су само на српском и енглеском језику. „Морају да буду и на мађарском језику, свидело се то некоме или не, док сам ја председник“, рекао је он и напоменуо да боје морају бити у тробојкама Мађарске и Србије.

То је једино нормално, и надам се да ће тако бити и кад он не буде председник и да нема особе којој то може да се не свиди. Сетите се само Тибора Церне. У ствари, има оних којима то може да смета, али то су или неки „комплетни идиоти“, или злонамерни провокатори – на улазу у Суботицу је септембра прошле године оштећен натпис за Суботицу на мађарском „Sabadka“.

Ова прича с таблама одличан је пример тога колико су Србија и Срби хегемонистичка, шовинистичка сила која само гледа да некакво зло нанесе својим доброћудним суседима.

Исто тако и колико је лажна држава демократски бисер, који се само бори за своју слободу од српских угњетавача. Колико Вучић само гледа како да освоји „туђе“ територије и подјарми их, а колико то Курти и бројни други на уму, попут мисица, имају само мир у свету. Кишјухас је ономад желео да научимо понеку реч на албанском језику попут „mirdita“. Сада учимо и како нам желе „срећан пут“ – „rruga e mbar“.