Филип Родић: Поља смрти

Mанипулација децом и њихово злоупотребљавање и окретање против политички неподобних родитеља у тоталитарним системима је опште место, један од наговештаја ужаса који следи. О претњи коју у екстремно либералној Европи представља овај тренд, данас пре свега оличен у норвешком програму „Барневернет“, писао сам пре неколико година, а сада ћу подсетити на један много драстичнији пример до којег би оваква политика могла довести

Имала сам петнаест година када су Црвени Кмери дошли на власт у априлу 1975. Још се сећам колика ме је срећа била обузела јер је рат коначно био завршен – писала је Тида Бат мам у књизи „Уништити вас није никакав губитак: Одисеја једне камбоџанске породице“. Ова срећа међутим, није дуго трајала. „Охрабривали су децу да нађу мане својих сопствених родитеља, да их шпијунирају. Отворено су показивали намеру да униште породичну структуру коју су некада чинили љубав, вера, утеха, срећа и заједништво. Узимали су малу децу из њихових домова, слали их у комуне како би могли да их индоктринирају“, навела је она, додајући да су „родитељи изгубили децу, породице бивале одвојене“, а њима „није било дозвољено да плачу или покажу било какву тугу јер су одвојени од својих вољених“.

ОВО је све био део великог плана Црвених Кмера да створе „ново“, „праведније“, „једнакије“ друштво искорењено из оног „старог“ и „превазиђеног“, укратко – из традиције. Друштво засновано на новим „вредностима“. Бизаран је детаљ из наше перспективе да док се стручњаци споре око тога како би тачно дефинисали идеологију Црвених Кмера, идући од најчистијег марксизма-лењинизма до антимарксистичке сељачке револуције, сами Црвени Кмери су модел албаније Енвера Хоџе сматрали најбољим и најнапреднијим тренутним комунистичким системом. Подсетимо да је Адем Демаћи био фанатични „хоџиста“, да је Аљбин Курти његов политички плод и да су Црвени Кмери, поред „аутогеноцида“, спровели бруталну кампању етничког чишћења Вијетнамаца, Кинеза, народа Чами и других мањина. Али то је друга, иако занимљива, тема.

ТОКОМ геноцида у злогласним „пољима смрти“ деца коју су Црвени Кмери индоктринирали имала су велику улогу у злоделима. Коришћена су за бруталне ликвидације свих неподобних, укључујући неретко и сопствене родитеље. Један од преживелих Јук Чанг, данас директор Документационог центра за Камбоџу, објашњава како је вођство Црвених Кмера гледало на децу: „Она су попут белог платна – ако их научите да мрзе своје суседе, мрзеће их до краја живота, ако их научите да ратују, биће ратници, ако их научите да убијају, биће убице“. „Најбруталнија деца нису била она на линији фронта, него они млади кадрови који су спроводили уредбе Црвених Кмера, укључујући и као управници села“, додаје.

„ПОТЕНЦИЈАЛ“ који су Црвени Кмери препознали у деци, чини се, препознат је и другде, укључујући и нас, па се несразмерно велика улога у свим протестима и делатностима против власти (и државе) даје деци, односно младима, студентима и квазистудентима, и они су управо и најрадикалнији у свим протестима и инцидентима. Занимљиво је и да су они који их на то подстичу исте, или макар сличне, идеолошке матрице као и Црвени Кмери. Неки, попут професора Јова Бакића, који снује о јурењу политичких неистомишљеника и њиховом бацању у Саву, Дунав и (одскора) у Дрину, отворено су екстремно левичарских ставова. Други, што је много чешће, свој екстремизам скривају под плаштом „антифашизма“ у којем је „фашиста“ свако ко им из неког разлога не одговара. међу те квазилевичаре спадају прваци Зелено-левог фронта, али и Мариника Тепић, па чак и Борко Стефановић (не заборавите да је он од човека који са сетом пева о поразу Конфедерације у америчком грађанском рату и „освети крстом у пламену“ преко лидера некакве левице Србије дошао до Странке слободе и правде) и многи други и „Ужичка република“ Горан Јешић, и Динко Грухоњић, и Алексеј Кишјухас… Сви они „само чекају Дунав да се заледи“ (С. Антонић). а сетимо се, успут, и како се некадашња директорка Иницијативе младих за људска права Анита Митић својевремено дивила Куртију описујући га као „човека визије и идеје („) који је на крају увек у праву“.

И ОНДА долазимо до окретања деце против сопствених родитеља. Премијер Милош Вучевић обавестио је јавност о политичкој злоупотреби сопственог детета: „мој млађи син Данило Вучевић, који је други разред Гимназије ‘Јован Јовановић Змај’ и који има 16 година, истеран је практично из школе са својим колегама на захтев двоје-троје професора да морају да изађу на улицу да би наводно одали почаст погинулима у несрећи у Новом Саду…“. Склон сам да верујем у истинитост премијерових речи. Утолико пре што је, по свему судећи, установљен и идентитет једне од тих професора, високе функционерке ССП, која је доскора била и посланик у Скупштини Србије и ономад штрајковала глађу с Тепићевом. Исти ти који сада сматрају да је најнормалније да малолетну децу воде на демонстрације, направили су, сетимо се, скандал и издејствовали смену декана Правног факултета у Новом Саду Бранислава Ристивојевића јер је своје студенте водио у радну посету амбасади Русије на разговор о могућностима за стипендије и стручно усавршавање у тој земљи. Ако је све ово у вези са сином премијера Вучевића тачно, има ли веће перверзије од терања детета да протестује против сопственог оца? Некима то и није перверзија него остварење сна који су Црвени Кмери већ били претворили у јаву. У пољима смрти.„