Филип Родић: Писање неоптерећено знањем

Ако је посао уреднице рубрике „Глобус“ у листу „Данас“, Јелене Диковић да по васцели дан контемплира сферни приказ Земље, једно од основних учила у настави географије, с времена на време га заврти и насумично прстом одабере неки део кугле и исправно прочита топоним који јој је судбина тог дана одабрала, ја се извињавам. Али ако јој је посао да уређује спољнополитичку рубрику овог самопроглашеног листа за људе који мисле, онда постоји озбиљан проблем. Проблем је утолико већи што је овај лист пре нешто више од месец дана Јелену Диковић, „која осамнаест година седи у овим нашим редакцијским клупама (и врти глобус)“ удостојио награде „Никола Бурзан“ која се додељује „новинаркама и новинарима који су унутар редакције ‘Данаса’ остварили велике помаке, јавни интерес својим залагањем учинили значајним и препознатљивим, а све нас у редакцији поносним због посла који су у име свих нас обавили“.

Не знам како се то „јавни интерес чини значајним и препознатљивим“, али можемо видети чиме се то редакција поноси. Глобус који је Диковићева завртела зауставио се 25. јула на САД и она је одлучила да напише текст о повлачењу Џозефа Бајдена из председничке трке, наравно, правећи паралелу са Србијом под насловом: „Мали човек Вучић: Погађајте једном ко се никад не би повукао као Бајден?“ Своје умеће и познавање спољне политике, у конкретном случају америчке, храбро нам демонстрира већ у првој реченици па пише дословно: „До пре неколико дана било је врло извесно да ће Американци од новембра имати новог председника“. Сада, пошто се Бајден повукао то је мање извесно, неизвесно, врло неизвесно или потпуно искључено? Значи, пошто се досадашњи председник повукао из трке, вероватно је да ће у Белој кући остати стари председник? У случају да његова наследница Камала Харис победи бившег председника Доналда Трампа, она не би била нови председник? Заправо, сада је извесније него икада у протеклих неколико година да ће САД имати новог председника, па макар то био и стари председник, Трамп.

Чак је и Јелени Диковић „преко океана (да ту постоји неки океан је, ваљда, схватила вртећи глобус у редакцији листа „Данас“ 18 година) било јасно да Бајден неће моћи да се избори са Трампом“. Али онда је Бајден, како пише ова велика познаватељка (тако каже Приручник за употребу родно осетљивог језика) светске политике, „учинио нешто што само велики лидери могу – одлучио је да одустане од председничке трке“. Зна ли Диковићева под каквим је притиском то овај „велики лидер“ урадио? Зна ли да је само две недеље пре него што је обзнанио ту храбру одлуку о повлачењу дословно изјавио: „Ако Господ Бог сиђе и каже ‘Џо, повуци се из трке’, ја ћу се повући. Али Господ Бог не силази“. Господ Бог није сишао, не силази он због таквих глупости, али су устали бројни званичници Бајденове партије, конгресмени, донатори, па чак и глумци у страху да ће због „изненада“ посениљеног старца њихов интерес бити на губитку и натерали га да одустане. У ствари, натерали његову супругу Џил да одустане, пошто Бајден не зна ни од чега треба да одустане.

Онда Јелена Диковић у контраст с овим „великим државником“ ставља оног који је за њу „мали“ тврдећи да Александар Вучић „никада не би дао власт“ и додаје да је „то та разлика између великог и малог човека“. Не, ни Бајден никада не би дао власт да није морао, а Вучић то не мора просто јер није ни близу у ситуацији у којој је Бајден на хиљаду нивоа.

Можда по стандардима листа „Данас“ није „велики лидер“, али макар још зна чији је лидер.

Посебно је шармантно што Јелена Диковић Вучићу замера што ће „пре странцима дати, поклонити и распродати све вредно у нашој земљи само да остане на власти“. Могуће, али зна ли она да је редакција у којој врти глобус већ 18 година продата странцима? А није је Вучић продао. Или та редакција њој не спада у „све вредно“ па може да се прода?

Странцима – извире ли то нека ксенофобија из овог отвореног ума?

Ипак, највећи бисер у овом тексту је следећа идеја: „Док они напредују у свему (и поред изазова) – ми бирамо оне који су нас одвели у ратове, оне који су хушкајући на те ратове добијали станове док су обични људи на све стране гинули, оне који шурују са криминалцима, оне који ће на крају и наше земљиште да дају странцима“. Опет ти странци – постаје ли луксембуршки „Данас“ лист националистичке (крезубе) Србије? Него, важније је то што „они напредују“, а ми „бирамо оне који су нас одвели у ратове“. Пошто Бајден није хушкао ни на један рат и није тражио не само да се Срби бомбардују, него да се стрпају у „нацистичке концентрационе логоре“. Није повео ниједан рат ни као потпредседник добитника Нобелове награде за мир Барака Обаме због својих мировних напора од милоште названог Барак О’бомба. За време Бајденове владавине, САД су водиле директне ратове у Авганистану, Јемену, Ираку, северо-истоку Пакистана, Сомалији, Либији, Уганди, Нигеру и Сирији. Оне посредне попут Украјине и Газе да не помињемо.

Подсетимо, Јелена Диковић је аутор и оног фамозног текста под насловом „Албанац у Београду: Ко је Фахри Муслиу, за кога Вучић говори да му није отац?“ А ту је и ланац командовања – да Јелена Диковић зна да ради свој посао, овакав текст никада не би написала, да главни уредник зна свој посао, овакав текст не би објавио, а да директор зна свој посао, никада му људи који праве овакве грешке не би радили у новинама. Или је, можда, нешто друго у питању. Да парафразирам Дучића, неки од новинара листа „Данас“ нису најпрофесионалнији јер нема те тачке на глобусу коју не могу да нађу, него јер нема задатка којег се стиде, па могу и ово да напишу и објаве.