Филип Родић: Петер Стано из нашег сокака

Није Наполеон Бонапарта имао ништа против Срба, само су му сметали у походу на Русију, па је учинио све у својој моћи да Турска сломи Први српски устанак. Он је толико стратешки унапред планирао да је већ шест година пре почетка инвазије (24. јуна 1812.) послао своје артиљерце и топове да помогну Турцима да угуше српски устанак у Бици на Мишару (12-15. август 1806). Али није имао ништа против Срба, чак се наводно и дивио Карађорђевој војној умешности.

Онда је сасвим у реду да претендент на српски престо, такозвани принц Филип Карађорђевић, 5. маја прошле године оде на мису за Наполеона и војнике његове Велике армије у Цркви Светог Луја у Паризу. Не знамо да ли се том приликом извинио свом рођаку принцу Жан-Кристофу, Наполеоновом потомку, колеги по претензијама на престо, што је међу руским војсковођама које су Велику армију поставиле на своје место било и најмање десет српских генерала.

Није ни Хитлер имао ништа против Срба, само су му сметали у походу на Русију, па је учинио све у својој моћи да их сломи. Без помоћи Турака, али уз помоћ Италијана, Хрвата (укључујући и њихово „цвијеће”), Мађара и Бугара, Албанаца (извињавам се ако сам неког заборавио да поменем). Хитлер није био толико далековид као Наполеон, па није почео с ломљењем Срба шест година пре инвазије на Русију, него само неколико месеци. Али није имао ништа против Срба, чак их је наводно поштовао.

Онда би било сасвим у реду да Филип Карађорђевић оде на неку мису и за њега и његове војнике. Проблем је само што изгледа да нема рођака у Немачкој, али и што се тамо манифестације тог типа не одржавају. Макар не јавно. Има неких сличних дешавања у Загребу, али га тамо изгледа не зову, иако је потомак последњег хрватског краља.

„Из народа, за народ”

У међувремену, претендент иде на демонстрације против насиља у Србији (без Косова и Метохије, наравно). Воли тамо да се слика са својим поданицима. Пардон, грађанима. Он је, како каже, „из народа, за народ”. Нису му ову паролу замерили, јер је још неискусан у друштвенополитичком раду, па не зна да је тамо опортуније рећи нешто попут „из града, за грађане”, али не будимо ситничави. Ако су му они то опростили, зашто и ми не бисмо. Уосталом, ово је време када нам је праштање најпотребније, па тако, на пример, ни мени Љубиша Ристић није замерио што сам му се обратио са „господине”, за шта му се овом приликом извињавам.

Тамо где би пригодније било да се слика уз поруку „из народа, за народ”, претендент Филип, међутим, није отишао. Или се, макар, није сликао. Разумем то. Није исто бити на грађанском протесту против насиља у Србији (без Косова и Метохије) и бити на Спасовданској литији коју предводе мошти Светог Николаја, односно „кости нацистичког колаборационисте”. Можда би се увредио његов рођак из Париза, или ментор из Лондона. А ово је време када не треба љутити друге, јер се боримо против насиља.

Пошто иде на „протесте против насиља” Карађорђев потомак је, међутим, осетио потребу да се оштро и одлучно огласи и поводом насиља на Косову и Метохији: „За хаос на Северу Косова и Метохије подједнако су одговорни и Приштина и Београд, који српски народ на Косову третирају као фигуре на шаховској табли. Уз њих, кривица је и на међународној заједници која немо посматра игре балканских политичара недораслих ситуацији у којој се налазимо”, написао је он на „Твитеру”, показујући да не претендује само на српски трон, него и на фотељу портпарола Европске службе за спољне послове и безбедност Петера Стана. Ова његова порука се, наиме, ни у чему не разликује од било које Станове изјаве о било ком инциденту на Косову и Метохији током протеклих година. Одговорност је на „обе стране”. Уз козметички додатак „међународне заједнице”.

Знак једнакости

У духу толеранције која је од пресудног значаја у овим тешким временима нећемо претенденту Филипу замерити што пишући „север Косова и Метохије” великим словом овом делу јужне српске покрајине придаје политички, а не искључиво географски значај. Север у овом случају није никаква политичка одредница, него искључиво географска за један одређени део нашег Косова и Метохије. Нећемо му замерити ни то што поставља знак неједнакости између два подједнако српска града – Београда и Приштине. Никакав Београд (чак ни онај са којим он одлази на протесте) нема било какав проблем са Приштином, него са косовским Албанцима који су тренутно тамо на власти. Подједнако је погрешна и идеја „дијалога Београда и Приштине”, али то је нека сасвим друга прича сада, такође наметнута са Запада.

Не зна претендент Филип ни да оно што он сматра „међународном заједницом” то никако није, иако би он, као мешетар из лондонског Ситија, то јако волео. Какве то везе са садашњим дешавањима на Косову и Метохији имају Москва, Пекинг, Њу Делхи, или Бразилија? Јесу ли у Звечану били сукобљени „злочинци из ‘Вагнера’”, како то воле да кажу професор Зоран Драгишић, премијер Аљбин Курти и НАТО? Прецизније би било да је написао да је одговоран „Колективни запад”, али то, ипак, не може да превали.

То што је Карађорђев потомак написао је као да је његов предак рекао да су за Сечу кнезова подједнако одговорни Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић, с једне, и Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Стефан Андрејић или Стојан Михајловић са друге стране. Плус „међународна заједница” у виду Наполеона који Турцима шаље топове и артиљерце и цара Александра Првог који подржава српске устанике. Да се човек запита је ли Филип потомак Карађорђа, или кума Вујице Вулићевића.