ФИЛИП РОДИЋ: Пад или о цепању националне заставе

Национална застава симбол је народа и државе, и особа која је пљује, поистовећујући је са тренутном влашћу с којом се политички не слаже, или је глупа, или злонамерна. Верујем да се у случају о којем данас пишем ради о оба.

Пре нешто више од седам година, у мају 2012, у угледном београдском позоришту одржана је премијера представе која је својом садржином и поруком дубоко уздрмала српско друштво. Представа „Зоран Ђинђић“ у режији хрватског редитеља Оливера Фрљића била је толико контроверзна да се немали број ангажованих глумаца због морално-политичких неслагања с оним што се приказивало одлучио за прекид сарадње, због чега су на крају премијере стављени на стуб срама тако што су њихова имена јавно прочитана публици, а колеге су их оптуживале за „кукавичлук“. Данас би их либерално-прогресивни део јавности назвао „сендвичарима“, „ботовима“ и сличним пежоративним епитетима, баш као што је учинио с Ненадом Јездићем, који се усудио да изађе из оквира које су они прогласили политички коректним и у којем се налази искључиво оно чиме се блати и за сва зла окривљује све српско.

Кулминација представе одржане у Атељеу 212, којим је тада директоровао редитељ Кокан Младеновић, а у којој је улогу имао и „просвећени“ глумац Бранислав Трифуновић, јесте тренутак када глумица Тамара Крцуновић, представљајући то као „истински патриотски чин“, повраћа по застави Србије. Седам година касније, у изведби истих актера, цепање заставе Србије на позоришној сцени опет покушава да се представи као врхунски патриотски чин. Главни глумац представе „Пад“, редитеља Кокана Младеновића, Бранислав Трифуновић, своје иживљавање над српском заставом на сцени сматра врхунским патриотизмом који би требало да понови сваки мислећи Србин који у себи има макар трунку морала. „У име те заставе и под том заставом људи убијају, краду, лажу, варају – док се куну у ту заставу. А моја застава је чиста и неиспрљана. А њихова је лоповска. Они су убице, што се мене тиче! Е, то је та застава. Ми цепамо ту заставу. Јер се све то ради под заставом Србије и они су као патриоте. Свако од тих људи може са мном да изађе на црту и никада неће волети више ову земљу него ја. А ово што сте видели је чисти патриотски чин и увек ће бити, јер они прљају ту заставу, а не ја“, рекао је Трифуновић на својеврсном округлом столу одржаном после представе.

Ко су ти људи, убице и лопови? Хероина Милунка Савић, најмлађи војник Првог светског рата Момчило Гаврић или неки од тада погинулих 1.100.000 Срба? Вукашин Мандрапа или неки од око милион других жртава Другог светског рата? Најмлађи војник Војске Републике Српске Споменко Гостић? Слободан Стојановић, што га је искасапила Елафета Весели? Да није Милан Тепић или неки од хероја с Кошара, Паштрика или неког другог бојишта из деведесетих? Наравно, било је злочинаца који су убијали под српском заставом, али да ли је примерено због неколицине њих на ђубриште бацити подвиге и жртве милиона оних који су на најчаснији могући начин гинули у име српске заставе, српске државе и српског народа од Маричке и Косовске битке до дана данашњег? Ако је застава српског народа и државе застава „убица, лопова и лажова“, онда су такви и читав народ и држава, и треба и њих „поцепати“.

Нејасно је шта је овде старије, кокош или јаје, Трифуновићева мржња према власти у Србији, или према српском народу. Шта је узрок, а шта последица? Да је поцепао заставу Српске напредне странке, или Социјалистичке партије Србије, било би јасно шта он то мрзи, али овако није. Или, можда, управо јесте. А која је то „његова“ застава која је „чиста и неупрљана“? Застава Србије није, њу цепа. Да „чиста и неупрљана“ није застава Европске уније? НАТО-а? Немачке, Француске, Велике Британије, или САД? Да није хрватска застава? Не знамо и не можемо да докучимо. У сваком случају, која год то била застава Бранислава Трифуновића и она је упрљана и злочиначка, јер се и он овим потезом сврстао у ред убица, лопова и лажљиваца. Не мора се неко убити пуцњем у потиљак, или пресецањем гркљана. Може се и метафорички, што је Бранислав Трифуновић овим својим „храбрим“ чином и урадио. Поново је убио милионе и милионе оних који су живели и гинули под српском заставом вековима уназад. Поново је убио и Мандрапу, и малог Споменка и још мањег Слободана, али није оживео никога од оних које сматра „српским жртвама“.

Много храбрији чин био би да је Бранислав Трифуновић у знак протеста против „српског злочинаштва“ узео и поцепао свој српски пасош, али онда би се једног дана могао наћи у непријатној ситуацији да мора да иде да моли Александра Вучића да му испослује нови, као што је то, по сопственом сведочењу, учинио његов подједнако храбри и просвећени старији брат Сергеј 1999. године.