ФИЛИП РОДИЋ: Османски Срби

Како нам је Недим Сејдиновић нехотице открио нови појам и како нам он говори много више о њему и његовим истомишљеницима него о онима којима је испрва био намењен

ЈЕДНА је тема намерила да узруја Војводину, а богами и Србију ужу, тзв. отоманску Србију – пише Недим Сејдиновић у тексту под насловом „Бити Војвођанин“ поводом иницијативе неколико војвођанских комби странака коју подржава министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић (што она прилично невешто негира) да се на предстојећем попису уврсти могућност да се грађани национално изјасне као „Војвођани“. Када сам прочитао ову реченицу, био сам неко време у дилеми да ли Сејдиновић када каже „отоманска Србија“ мисли на комад намештаја који се и код нас и у свету назива „отоман“, тј. „диван“ па тиме једном делу Србије жели да припише склоност ка фотељи и „фотељаштву“, или је хтео заправо да каже „османска Србија“, чиме би ужој Србији, како он то лепо и сам каже, приписао некакву склоност ка Османском царству, односно Турској. А ако постоји „османска Србија“, онда морају постојати и „османски Срби“.

ВЕРУЈЕМ да је ово друго у питању, али и то је потпуно бесмислено, посебно из његових уста, односно пера. У националном смислу, управо је та Србија, коју он назива „отоманском“, стављала главу на пањ и носила колац до своје Голготе борећи се против Османског царства од Светог цара Лазара на Косову преко ђакона Авакума пред Калемегданом, до хероја балканских ратова, али и оних из деведесетих година прошлог века. То нам је доказано и управо ових дана, када највећи непријатељ (можемо то слободно рећи) српског народа у БиХ Бакир Алије Изетбеговић за кума узима човека који је уобразио да је нови турски султан који ће обновити Османско царство, Реџепа Тајипа Ердогана.

ШТАВИШЕ, није ли Недиму Сејдиновићу, рођеном Тузлаку који је у Нови Сад дошао тек 1992. са двадесет година, османска култура ближа него било којем Србину из уже, па и шире (да не кажемо велике) Србије? Није ли у традицији његових предака одлазак на теферич, прављење пексимета, или јуфки и клањање намаза? За разлику од Срба из „уже Србије“, али његових бивших комшија из Тузле (који су, такође напустили овај град пред продором неоосманске културе) који никада нису прихватили османску културу, његови преци јесу и онда се пре за њих може рећи да су „османски Срби“. Или он себе сматра поноситим подаником К унд К монархије? Да му нису преци гинули пред капијама Беча 1683. бранећи овај град од Мехмеда ИВ? Можда, у ствари, и јесу, али у османској војсци.

ДАКЛЕ, ако постоје, а Сејдиновић тако тврди, јасно је ко су „османски Срби“, то, свакако, нису они који су очували традицију предака, него они који су прихватили вредности и културни образац Османлија, односно својих освајача, и узели га за камен темељац на којем су даље градили свој нови идентитет. По логици, пошто је данас доминантна окупациона идеологија она којом се заговарају такозване европске вредности и култура, нови „османски Срби“ нису они „затуцани“ који се држе свога, него ови модерни којима припада и сам Сејдиновић и који се заклињу у неке нове вредности и обрасце.

ЗАНИМЉИВ је и моменат у којем Сејдиновић ламентира над уништавањем „војвођанског идентитета“. „Војвођански идентитет је страдао, руку на срце, и услед вишедеценијске, ратне и поратне измене структуре становништва у покрајини, коју малициозни називају етничким инжењерингом“, пише он. Куку! Човек који је 1992. избегао из Тузле и населио се у Нови Сад се жали због „измене структуре становништва“?! Али не мисли он ту на себе, а сигурно ни на свог побратима Динка Грухоњића, који се негде у исто време као и он у Нови Сад преселио из родне Бањалуке. Нису они део „етничког инжењеринга“, него неки несрећни Драган Торбица, који је уточиште у Војводини нашао бежећи пред „Олујом“, „Бљеском“, Петим корпусом Атифа Дудаковића, или борцима за слободу из одреда „Ел муџахид“. Зашто би Сејдиновић или Грухоњић имали право на живот у Војводини, а неки Торбица не? Зашто је метафорички Торбица члан удруженог злочиначког подухвата за етнички инжењеринг у Војводини, а они нису? Зато што је Србин?

ЈОШ једно чудно питање овај мили брат поставља у свом тексту: „А зашто побогу онда толики народ побеже и још увек бежи од Срба и Србије?“ Али ко боље може на то питање одговорити од њега и његовог побратима Грухоњића, који спас и бољи живот потражише (и добише) управо у Србији и међу Србима? Само њихово постојање је антитеза теорији коју нам по васцели дан нуде о томе како су Срби и Србија сама есенција зла, оног најгорег међу људима, тезе коју је њихов истомишљеник, бошњачки редитељ Данис Тановић, тако лепо сублимирао рекавши да Срби тек треба да се „узвисе на ниво људскости“, што је, како је исправно приметио Мухарем Баздуљ, теза потпуно на линији оца усташтва Анте Старчевића.

ВРАТИМО се, на крају, опет на „османске Србе“ и ко су они заиста. Срби из уже и шире Србије који желе да се нови митрополит црногорско-приморски устоличи на Цетињу, или они који се томе противе и истовремено билбордима изражавају добродошлицу „пријатељу црногорског народа“, умишљеном султану Реџепу Тајипу Ердогану? Они који су за то устоличење, или они који су у истом строју са овим „ердогановцима“, па пишу новој Високој порти у Вашингтону и Бриселу тражећи забрану овог догађаја? Међу потписницима нема Сејдиновића (вероватно је био заузет писањем ове сјајне колумне), али је ту брат Грухоњић.