Причали су ми сведоци како су се лидери ондашњег студентског покрета током протеста 1996/1997. под геслом „Београд је свет” светски потукли када је у њихов „штаб” стигло неколико мобилних телефона – дар неког западног спонзора демократског устанка против Слободана Милошевића. Спонзори у то време, по свему судећи, још нису били довољно дарежљиви па мобилних телефона није било довољно за цео „штаб”, па су то питање морали да реше крајње балкански, иако су тврдили да су светски.

Лице једног учесника туче, најпожељнијег нежење тих протеста, наводно је у данима после обрачуна красила и шљива на оку, што га је међу београдским удавачама које воле свет, али се ложе на Балканце, вероватно учинило још привлачнијим. А ту је и инстинкт Косовке девојке који је већ у генима, колико год покушавали да га из главе избацимо.

Од тада су се времена променила и актери овог немилог догађаја су еволуирали. Овај са шљивом почео је рекетима да се обрачунава са закупцима његових локала. Неки други су постали софистициранији, па се нису тукли око остатака америчких дарова на рачунима Отпора, него су их братски делили. Колико памтим, радило се о 270.000 долара.

Готово подједнако гротескна била је и туча (овога пута без директног физичког обрачуна) између две фракције комбија у који се претворила Демократска странка – оне коју је предводио глумац Бранислав Лечић и друге под вођством Зорана Лутовца, који тада није толико размишљао о слободи него му је девиза била „партија или ништа”. Што би ономад рекао новобеоградски криминалац Бата Трлаја, „мала бара, пуно крокодила”.

Како туче у нашој проевропској, прозападној, про-мисмосвет (западни) опозицији иду од смешног ка смешнијем, односно од јадног ка јаднијем, морало је доћи и до овога – до туче (метафоричке) око странице на „Фејсбуку”. С једне стране „Фејсбук корала” је политички Микеланђело, човек увек строгог и озбиљног погледа, који изговара увек строге и озбиљне речи што звече политичким форумима колико су шупље, и који мисли да у Скупштину Србије може да дође обучен као да је кренуо на планинарење или у одбрану неке реке (још му није пало на памет да дође у купаћим гаћама, иако су му саборци испред српског храма демократије својевремено припремили и базен) и на тај начин покаже не шта мисли о тренутној српској власти него уопште о српској скупштини, јер она је старија и од ове и од прошле, а постојаће, ако Бог да, и после неке будуће власти.

Скупштина је Скупштина и њеним омаловажавањем се не вређа њен актуелни председник, ко год он био, владајући посланички клуб или било ко други – него држава Србија. То исто, наравно, важи и за посланике владајуће коалиције који често заборављају да нису на свом пољопривредном имању, него, поновићу, у ономе што је највиши симбол ове државе и народа.

Спрам овог сељака по избору (Ћута каже да је одрастао у београдском насељу Жарково, које је „1970-их година прошлог века било аутентична сеоска средина, тако да се од малих ногу навикао на мирис штала, звуке пољопривредних машина и дружење са домаћим животињама”) поставио се његов активистички антипод – рођени Београђанин који је силом прилика основну школу завршио у Горњем Милановцу, али се брзо отиснуо у свет (јер Горњи Милановац, ваљда, није свет) па је средњу завршавао у Чарлстону, у Јужној Каролини. Ђорђе Микетић, о којем овде говоримо, одаје утисак углађеног, одмереног, образованог човека који зна да у Парламент ваља доћи у кошуљи и сакоу.

Та углађеност и образовање (мастер стоматологије и комуниколог са Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум), међутим, по свему судећи не гарантују ништа, а посебно не гарантују џентлменско понашање при разводу брака, односно партнерства, па Микетић себи дозвољава да се „туче” око тога коме ће припасти есцајг, коме фрижидер, а коме клима-уређај. Односно, у овом случају, Фејсбук страница са (чак) 75.000 пратилаца. Та углађеност не подразумева ни да ће часно доћи у бивши стан и по дневној светлости однети свећњак за који верује да припада баш њему, него ће испод жита променити браву стана из ког је избачен и спречити прилаз партнеру.

Каже Микетић, дипломирани комуниколог, да је он преузео вођење странице у време док је био у браку с Ћутом и да је он водио ту страницу, пошто је, јелте, стручњак који се у све то разуме и он је то све својом, а не Ћутином крвљу, изградио. Добро. У следећој реченици каже да он све и кад би хтео, не би могао Ћути да препусти контролу над страницом, јер њега „Фејсбук” препознаје као власника. Аха. У историји „Фејсбука” је незабележено да су се власници страница смењивали, па странице чак и продавали. Не, не!

И, на крају, долазимо до момента „а музичар си” и до одговора на питање зашто је блокирао коментаре на једном од постова где Микетић каже: „Тако ми је саветовано.” И додаје да се у то и не разуме баш најбоље. Комуникологу који је сам сазидао страницу се саветује, јер се он и не разуме баш најбоље? Добро, јесте комуниколог, али није комуниколог.

Колико год била слатка свађа ових честитих људи око мрвице зване фејсбук-страница, честитих људи и поштовалаца европских вредности који праве списак оних који ће, када они дођу на власт ићи у затвор, она је и врло упозоравајућа. Кажу да се паметан учи на туђем искуству, а глуп на свом, док се будала никада не научи. Ако погледамо шта су урадили они што су се тукли око мобилних телефона, замислимо само шта ће урадити ови који се туку око „Фејсбука”.

Извор Новости онлајн

Насловна фотографија: Screenshot/N1/Twitter/@LaziDetektor