ФИЛИП РОДИЋ: Новости треће трећине

Када новине које номинално заступају интересе српског народа у Хрватској у јеку кључног пописа становништва пропагирају антисрпске ставове.

ЈЕДНО је када главни и одговорни уредник новина које се штампају у штампарији блиској нескривеном усташи Бранимиру Главашу на сестринској телевизији са седиштем у Луксембургу омаловажава српску заставу и дан када је пробијањем Солунског фронта започето ослобађање Србије у Првом светском рату.

„Једног дана кад се промени ова власт, овај датум у календару неће никога занимати, нити ће се ко тога сећати“, рекао је главни и одговорни уредник новина „Нова“ Стојан Дрчелић говорећи о Дану српског јединства, слободе и заставе. Ако је власт Александра Вучића једина брана забораву, односно једина гаранција сећања на жртве наших предака, што Дрчелић сматра, онда његови истомишљеници и немају неке шансе да дођу на власт, макар не народном вољом.

ЈЕДНО је када беспризорни аутошовиниста на аутошовинистичком порталу из Новог Сада српску заставу пореди са оном нацистичком. „Застава Републике Србије, Застава РС-а, застава нестале злочиначке РСК, застава којекавих паравојних формација, а све могу стати под ону четничку, црну заставу са лобањом и костима, која је била подређена Хитлеровој свастици. Идеолошки, све је то један те исти бућкуриш зла, који је увијек сам себи сврха“, пише Драган Бурсаћ, овогодишњи добитник награде немачког Друштва за Југоисточну Европу.

Интересантно је да док Бурсаћ у српској застави види нацистичку, нацизам не види у друштву које му додељује награду – Sudosteuropa-Gesellschaft, како на немачком гласи име ове организације, основао је 1952. године Фриц Ваљавец, члан нацистичке партије, близак сарадник Карла Хаусхофера, нацистичког идеолога и ментора другог човека Трећег рајха Рудолфа Хеса. Ваљавецу је у том подухвату помагао директор тог удружења од 1958. до 1967, Теодор фон Узоринац-Кохари, иначе човек за којег часопис „Зидостеуропа митајлунген“ 2014. под насловом „Од усташа до ЗОГ-а – Друштво за Југоисточну Европу и њихов генерални директор Теодор фон Узоринац-Хохари“ пише: „Узоринац, који је био студентски нацистички активиста и новинар десничарских омладинских новина, открио је љубав према својој хрватској домовини крајем тридесетих година и прикључио се хрватском усташком покрету“.

Када се поносиш таквом наградом, иронично је да у српској застави видиш кукасти крст.

ЈЕДНО је и када потпредседник Градског одбора Странке слободе и правде у Новом Саду, син злог оца (Балша Брковић) и унук још горег деде (Јеврем Брковић) Балша Брковић наставља са црногорским усташтвом свог деде Јеврема (једног од ретких који је уточиште ’91, када је из Загреба бежао чак и Теофил Панчић, потражио у престоници младе хрватске демокрације под плаштом Фрање Туђмана) крене да у име некаквог политичког активизма скрнави српске заставе.

НЕШТО сасвим друго је када новине које су номинално гласило српске заједнице у Хрватској објаве текст којим се јасно и гласно позива на прогон Српске православне цркве, и то у јеку пописа на којем се Срби великим билбордима позивају да се изјасне као Хрвати православне вероисповести. Недељник „Новости“ објавио је 17. септембра, четири дана од почетка овог врло важног пописа, текст Виктора Иванчића под насловом „Оклопно православље“ у којем он СПЦ оптужује да је „легло националистичког зла“. Не амнестира га никако то што наводи да је то исто и „католичка црква у Хрватској“. Из два разлога. Први је тај што када бисмо у Србији написали да је католичка црква „легло зла“, то би имало умногоме другачији ефекат него када бисмо то исто написали за СПЦ, јер би католици у овој земљи могли бити много више угрожени, него православци. А о томе колико су православци у Хрватској угроженији од католика, не треба ни трошити речи. Друга је ствар што нико из СПЦ није радио ствари попут фра Мирослава Мајсторовића, надбискупа Алојзија Срепинца, бискупа Ивана Шарића и тако даље…

ИВАНЧИЋЕВ текст посебно је подмукао, јер он апострофира „нечасну улогу“ патријарха српског Порфирија, истичући његову наводну дволичност. „Да би задржала такав карактер и континуитет дјеловања – да би наставила ширити националистичко зло – СПЦ можда је и могла на свој трон поставити погоднију личност од Порфирија, али не и погоднију дволичност од његове“, пише Иванчић. Шта из овога произлази? Патријарх Порфирије, који је још митрополит загребачко-љубљански, један је зли лицемер чије поруке мира и помирења, попут оне од пре неки дан када је у Јасеновцу, том симболу нечовештва, смогао снаге да каже да „из дубине своје душе воли све људе Хрватске, без обзира на то којем народу припадају“. Иванчић поручује да су све патријархове поруке љубави и мира према хрватском народу, а било их је много, биле лаж и да Хрвати од њега и од СПЦ ништа добро не треба да очекују, него само подмукле нападе. А опште је место да је напад најбоља одбрана.

ПОСЕБНО је опасно што се оваква порука шаље из новина које су гласило Српског народног вијећа, чији је председник Милорад Пуповац. Јесу ли „Новости“ постале гласило „треће трећине“ из пакленог плана Миле Будака о убијању једне трећине, прогону друге и асимилацији треће? Да ли се слање овакве поруке у „новинама српске заједнице“ може схватити као охрабривање да се на попису изјасне као Срби, верници СПЦ, или је оно у складу са оним билбордом по којем би требало да се приклоне Павелићевом пројекту Хрватске православне цркве? Прошли пут када сам се запитао има ли Срба у „Новостима“, напао ме је новинар који клечи, Веран Матић. Шта он мисли о овоме? Утолико пре што с Иванчићем дели једну награду, али не немачку (мада и такву има).