Филип Родић: Норвешки телефон интервју

Пријатељ историчар ме је замолио да једно вече његовим гостима с некаквог института из норвешке изнесем поглед другачији на светска и домаћа дешавања од оног на који су навикли. Ово је прича о том несрећном покушају.

Они који гледају моја гостовања по телевизијама знају да у принципу имам челичне живце и да се не дам изнервирати у разговору с неистомишљеницима. Уосталом, и у приватном животу сам чешће имао посла с неистомишљеницима, чије ставове о разним питањима треба чути и одговорити им аргументима.

Међутим, иако навикао на овакву размену мишљења, угледни истраживачи с далеког севера успели су да ме избаце из колосека. Не толико снагом свог знања и поткованошћу чињеницама него тиме што ништа од онога што бих им рекао није могло да се залепи за њих, као да им је мозак обложен квалитетним тефлоном.

Прво питање које су ми поставили било је лако – „шта је потребно да се заустави овај трагичан рат у Украјини“. Потребно је, рекох, да Колективни запад коначно схвати да треба да уважи и поштује легитимне руске националне и безбедносне интересе и престане да провоцира медведа, да коначно чује упозорења која је Путин непрестано слао од чувене Минхенске безбедносне конференције 2007. преко говора пред Генералном скупштином Ун 2015, до писма упућеног пре свега Вашингтону у децембру 2021. Чим се то догоди, рат у Украјини биће завршен, уверен сам.

Зашто Срби подржавају Русе у њиховој „агресији“ на Украјину, било је друго питање. Покушао сам да им објасним да, из српске перспективе, украјинска елита није много другачија од хрватске (која како смо видели ових дана и даље машта о убијању српског лидера и решавању „српског проблема“). Увео сам их у кратку историју о геноциду у НДХ и осећају који су Срби у Хрватској могли имати када је на власт почетком деведесетих дошла екипа која је величала злочинце и њихове идеологе попут Миле Будака, који и даље има улице у неколико градова у тој земљи, а њих од конститутивног народа претворила у (непожељну) националну мањину избацујући их из устава. Слична ствар се, рекох, догодила и у Украјини, посебно после државног удара 2014. У Кијеву су, на пример, имена несумњивих нацистичких колаборациониста попут Степана Бандере и Романа шухевича понеле две централне авеније у Кијеву. ни ви се не бисте пријатно осећали, ваљда, када би неки од булевара у Ослу био назван по Видкуну Квислингу. Руски народ у Украјини је једноставно реаговао на нацификацију коју перципира као виталну претњу. Покушај објашњавања страха који је владао и међу Србима у Хрватској и међу Русима у Украјини наишао је на лаконско одбијање тврдњом да се не може говорити о томе на такав начин, јер у Украјини постоје само „нацистички елементи“.

Прво, рекох, тешко је рећи да је влада која има ауторитет да глорификује нацистичке колаборационисте додељујући им улице – „елемент“, а друго, да ли бисте онда били спремни да кажете и да злочин у Сребреници, такозвани геноцид, нису починили Срби, него неки „елементи“. „Не, то нису били елементи, то је била Војска Републике Српске“, гласио је одговор. тада сам прогутао прву „кнедлу“, јер сам се уверио да засигурно разговарам с људима који имају двоструке аршине и који, иако су наводно научењаци, не умеју да размишљају изван оквира доминантног у медијима главног тока и јавном говору.

Покушао сам потом да им објасним како и ми и Руси имамо проблем са чињеницом да Колективни запад не поштује никакве међусобне споразуме и сваки пут гледа да их колико год је то могуће злоупотреби. Подсетимо само на Дејтонски мировни споразум и одузимање надлежности Републици Српској и стално инсистирање на „духу“, а не слову тог акта, или на Резолуцију 1244, или на Бриселски споразум. Подсетио сам их на то да су исто тако злоупотребљени не само договор о неширењу НАТО-а на исток по распуштању Варшавског уговора него и Мински споразуми за које су и бивша немачка канцеларка Ангела Меркел, и бивши председник Француске Франсоа Оланд, и бивши председник Украјине Владимир Зеленски (мандат му је истекао 20. маја) јасно рекли да су за сврху имали само куповину времена како би се Украјина наоружала.

Наши норвешки гости испрва нису веровали у ове изјаве Меркелове и Оланда. То, очигледно, на Западу није дошло ни до људи који се на научној основи баве међународном политиком, а камоли до „обичног“ света. Пошто су помоћу „брата Гугла“ пронађени докази о веродостојности ових изјава, са норвешке стране је уследио „аргумент“ да је то морало тако бити учињено јер је Украјина требало да се наоружа да би се одбранила од предстојеће „руске агресије“ и да им није било јасно због чега Путин није био задовољан територијама које је „анектирао“ 2014, него је морао да покрене ову „агресију“ и почини стратешку грешку.

Да, управо о томе се ради – Путин је био приморан на овај потез, иако је он, можда, стратешка грешка, јер је претња с којом се суочавао била већа. Да Путин на почетку Специјалне војне операције није за главни циљ имао „отимање територија“ Украјине указује и чињеница да је у тренутку када је деловало да ће у Истанбулу бити постигнут споразум с Кијевом, повукао своје снаге из околине украјинске престонице и са чувеног Змијског острва, као гест добре воље, а да је потом у Кијев отпутовао бивши британски премијер Борис Џонсон и уверио Зеленског да је потребно да се повуче из споразума, баш као што је то алију изетбеговића ономад у вези с Лисабонским споразумом саветовао амерички амбасадор Ворен Цимерман.

До тада сам желео да будем пристојан и не подсећам на улогу коју је њихова држава имала у НАТО бомбардовању Србије, али пошто ми је стално помињано како су „Руси агресори“, нисам више издржао и рекао: „Али и ви сте агресори, ви сте извршили агресију на земљу у којој сада седите и једете.“ Не, они према свом мишљењу нису били агресори, него су морали да свргну „Милошевићев режим“. Ту ми је пукао филм, упитао их ко им је дао ауторитет да одлучују о томе ко ће бити председник у мојој држави и устао од стола рекавши им да немам шта да причам с људима који немају основна знања о функционисању демократије и међународног права. Тада сам, а не верујем у коинциденције, за суседним столом угледао боље друштво – Луку Караџића.„