Филип Родић: Некад је боље ћутати

Чини ми се да објективни посматрач у врло плодној посети председника Александра Вучића Русији и његовом сусрету са једним од највећих државника на свету Владимиром Путином тешко да може видети ишта негативно.

Остварен је примарни циљ посете – обезбеђено је неометано снабдевање гасом за Србију по више него пристојној цени, али и висок ниво сарадње у осталим областима од виталне важности за државу Србију, од наставка безрезервне подршке Москве у очувању територијалног интегритета Србије, преко привредних веза до кооперације у домену безбедности и одбране.

Све у свему, тренутак који је, ако вам смета Вучић, најбоље прећутати, када већ нисте у стању да му одате почаст због оствареног успеха недвосмислено корисног за Србију на безброј нивоа. Да је ћутање злато не схватају, међутим, многи међу онима који више мрзе Вучића него што воле Србију. Из другосрбијанског, назови космополитског, друштва оваква врста односа према Србији никога више не чуди, јер они Србију просто не воле, без обзира ко је предводи, без обзира да ли се тај човек зове Александар Вучић, или Зоран Ђинђић којег су ономад пљували, а данас од њега праве идола. Више је за чуђење када став да и нешто што је добро за Србију не ваља, јер иде у корист Вучићу долази из кругова који се представљају као „патриотски“. А најчудније је када се ова два удруже у оваквом подухвату.

Интересантна је, на пример, синергија дневника Данас и лидера покрета „Ослобођење“ Млађана Ђорђевића, човека који се представља као врхунски патриота и велики русофил са озбиљним везама у руским политичким круговима. Данас је сасвим очекивано, као једно бескомпромисно прозападно гласило, на дан сусрета Вучића и Путина на насловној страни објавио велики наслов „Јефтин гас за скупе уступке Кремљу“. Како верујем да не постоји довољно скуп уступак Кремљу који би надмашио вредност руске подршке у очувању територијалног интегритета и Косова и Метохије радује ме што чак и другосрбијанци сматрају да ово питање не треба уопште узимати у разматрање, па некакве уступке Србије везују за цену гаса.

Али који су то уступци који коштају више од гаса? На првом месту је, по дневнику Данас, „инсистирање на српском одбијању да уведе санкције Русији“. Несвесни су да на такав корак Србија не би смела да се одлучи тачно и да гас уопште није питање, тачно да уопште не постоји. Пре свега из моралних разлога, али и због низа других економских користи које се могу имати из привредне сарадње са државом као што је Русија. Друга и трећа ствар коју наводе су „ниска цена рудне ренте и привилеговани положај руских предузећа у градњи железничке инфраструктуре“. Без обзира на то да ли је цена рудне ренте ниска, или висока, што је релативна ствар о којој се може дискутовати, чињеница је да Русија коришћење ресурса са простора Србије плаћа Србији, за разлику од бројних западних компанија које употребу једног дела српских ресурса плаћају (ако уопште плаћају) некаквим властима лажне државе Косово.

„Привилеговани положај“ у изградњи железничке структуре у Србији, ако се о „привилегијама“ уопште може говорити, Руси су изборили повољним кредитом, баш као што су то учинили и Кинези. Можемо ово посматрати и из другог угла – руски грађани могли би гунђати да Кремљ ниском ценом гаса за Србију скупо плаћа ниску цену рудне ренте, или улогу у обнови железнице. Све у свему, међусобни уступци јесу суштина успешне сарадње у сваком домену, и економском, и политичком, па чак и културном.

Дан после састанка у Сочију, Данас има велики наслов „Вучић купио цену гаса само до избора“. Да, врло је чудно што се трајање овог споразума углавном поклапа са термином избора, али да ли је логично да је на томе Вучић инсистирао? Већи успех за њега свакако би био да је ту цену обезбедио на дужи рок. Можда је на томе инсистирао Путин. Можда не жели да настави исти ниво сарадње ако на власт у Србији дође неко ко би према његовој држави био мање пријатељски (да не кажемо непријатељски) настројен, као што је, на пример, био случај у Молдавији којој је цена гаса знатно повећана по доласку прозападног блока на власт.

Два дана по састанку, Данас прави акробацију победоносно објављујући да „цена гаса Србији, ипак, није најнижа“ иако то Вучић никада није тврдио. По њима, нижу цену гаса имају Белорусија, Немачка и Турска. Верујем да разлог ниске цене коју има Белорусија не треба ни образлагати, док када су Немачка и Турска у питању у обзир треба узети не само огромне количине овог енергента које ове две државе троше него и чињеницу да су оне директни увозници руског гаса и кључне тачке за даљу дистрибуцију и продају плавог енергента. Поредивши нас са ове три земље, новинари листа Данас само су (несвесно) додали на вредности Вучићевог успеха.

А Млађан Ђорђевић? Као да га је љубомора толико изјела да не може да се радује нечему од чисте користи за народ који тврди да воли него мора у томе да тражи неке рупе, па кад не може да их нађе мора да их измисли. Таква је тврдња да Вучић у Сочију није „тако добро примљен, као што тврди“. Нема ту шта Вучић, а ни Ђорђевић, да тврди – сви смо могли да видимо да га је, обично уздржани, Путин сам привукао у загрљај. Тачка. Интересантно је да се у својим тврдњама Ђорђевић позива на писање, како каже, „угледног Комерсанта„.

Комерсант је угледан колико и Данас, чак и „угледнији“, јер док се за београдски лист још може и рећи да није „тајкунски медиј“, Комерсант то свакако јесте. И, притом, жестоко антипутиновски. Судећи по томе, док се Вучић грли са Путином, Ђорђевић би се грлио с Наваљним.