Филип Родић: Заражена ћебад

На први поглед, ово би могла да ми буде најкраћа колумна од свих написаних за „Новости“ у последњих шест година, колико ме читате на страницама ових новина, јер одговор на питање из поднаслова могу да пружим само једном причом, а она датира из 1763. године. Наводи је америчка историчарка Елизабет Фен у књизи Pox Americana: The Great Smallpox Epidemic of 1775-81 (у слободном преводу – „Америчке богиње: Велика епидемија великих богиња из 1775-81“. Pox Americana је очита алузија на термин Pax Americana који вам је свима добро познат.

„Британци су ћебад заражену великим богињама дали Шовни и Ленапе индијанским заједницама. То је потез који су одобрили британски официри сер Џефри Амхерст и његов заменик, генерал Томас Гејџ“, наводи Фенова у књизи и додаје једно сведочење из тог времена: „Из бриге за њих дали смо им два ћебета и једну марамицу из болнице за велике богиње. Надам се да ће то имати жељени ефекат“. Овде би могао бити крај. Стављена тачка на сваку даљу причу о великодушности богатијих и развијенијих држава, али пошто видим да много тога још „није јасно“, морам да будем детаљнији.

Имајући на уму ову „забринутост“ цивилизованих Британаца спрам дивљих староседелаца америчког континента и њихову искрену наду да ће ова „помоћ“ имати „жељени ефекат“ погледајмо шта је јасно пензионисаном професору ФПН Радету Вељановском запрепашћеном чињеницом да неприпитомљени Срби и даље са неповерењем и страхом гледају на дарове које им шаљу западњаци преко својих подједнако добронамерних и западњачким алтруизмом натопљеним заговарачима напретка српског друштва.

Још откако се летвом метафорички добијеном од западних донатора (метафорички је добио од западњака, летва није била нимало метафоричка) 5. октобра 2000. „бранио“ од тадашњег директора РТС-а Драгољуба Милановића док га руља наоружана исто тако донираним моткама линчује, Вељановски верује да без стране помоћи не постоји ни промил шансе да се наше друштво „цивилизује“.

Професор, у складу са високим стандардима свог академског звања и знања, у ауторском тексту посвећеном оправдавању западњачке забринутости за наше добро и њиховој неиздрживој потреби да помогне нама, Индијанцима, се, такође, позива на историју, додуше ону мало скорију од 18. века. То у овом тренутку ради јер су опет, како наводи, „незнање, злонамерност и чување сопствених позиција, ескалирали“.

Вељановски нас подсећа да су „откако су УН 1948. године усвојиле Универзалну декларацију о људским правима, а 1950. на трагу декларације, СЕ донео Европску конвенцију о људским правима, у међународним размерама успостављени механизми за заштиту људских права и основних слобода, као део консензуса да је свет један и да се не може говорити о стабилности и хуманом развоју у било ком делу света, ако у неком другом људи пате и не могу да остваре оно што је поменутим документима гарантовано“. Лепо звучи. Чист концентрат филантропије. Али да ли сам глуп, злонамеран, или чувам своју позицију ако упитам зашто је избор држава којима ће се „помагати“ врло селективан? Зашто ниједна од свих тих филантропских западних агенција није, на пример, инвестирала неки долар (ако су већ остали без ћебади) у унапређење права жена у Саудијској Арабији? Зар то краљевство није део „јединственог света“? Мада не би ме изненадило да сада одједном почну то да раде пошто се ова држава геополитички преусмерава и удаљава од САД и прикључила се БРИКС-у.

„У свету је за последњих 80 година, негде и раније, основано много фондација и сличних хуманитарних организација у које државе, владе богатијих земаља, али и приватна лица која то могу, улажу велике количине новца који се донира широм планете за подстицање развоја демократије, стабилности, остваривања људских права, унапређивање законитости, здравства, образовања, екологије, привреде“, наводи Вељановски. Негде и раније, а некад и у другачијој форми. Овај цивилизаторски комплекс Запада је заиста доста стар, стар колико и њихов колонијализам. Модернизовали су и цивилизовали тако Французи Алжир и Буркину Фасо, Британци Индију и Нигерију а анксиозност Кинеза лечили опијумом. Немци су цивилизовали Намибију и Бурунди, Белгијанци Конго, Италијани Либију и тако даље, и тако даље“. Нема на Западу да неко није покушавао да неког цивилизује из чистог алтруизма.

Ова добронамерност, наравно, констатује Вељановски, смета нашим домаћим властодршцима па „Власт у Србији и режимска пропаганда стварају представу како се цео свет заверио против наше земље и помаже онима који хоће да смене власт“. Откуд сад „цео свет“ – ово је карактеристика Колективног запада који се, чини ми се, заверио против целог (остатка) света. Ако су ови наши тако зли и корумпирани па се јеже због доброте коју нису кадри да разумеју, шта је било са Гандијем, зашто је њему сметало британско цивилизовање његове Индије? Зашто је Симону Боливару сметало доброчинство Шпанаца у Јужној Америци? Зашто је Тома Санкара устао против Француза у Буркини Фасо, а Патрис Лумумба против Белгијанаца у Конгу? Били су глупи, злонамерни и хтели да очувају своје позиције?

„Егзалтиране осуде на рачун активиста који се баве критичком анализом друштвених појава и процеса од стране режимских политичких и медијских плаћеника, скривају одговоре на питања: шта је нелегитимно бавити се критиком власти, па и самог председника“, наводи Вељановски. Али има ли он одговор на питање „шта је нелегитимно у бављењу критиком НВО и њихових покровитеља“? Зашто би неко ко то ради био, како сам Вељановски пише, „злонамерна незналица“, односно „медијски плаћеник“? Је л’ такав његов став плод вишедеценијског напорног рада на „аутоцивилизовању“ помоћу западњачких донација? Заиста, шта није јасно?