ФИЛИП РОДИЋ: Марковић и Видојковић у последњој бици Немањиној

И прецвала ружа више је ружа, него што ће то перуника икада бити – каже изрека.

Тужно је, међутим, видети прецвалу ружу да не носи с достојанством своју “старост”, већ покушава на силу да некако врати стару славу. Исто је и с прецвалим уметницима. Узмимо, на пример, Горана Марковића. Човек који је некоћ правио ремек-дела попут “Мајстори, мајстори”, “Вариола вера” или “Сабирни центар” спао је на снимање пропагандних свињарија у копродукцији са интелектуалним покровитељем ратних злочина Империје Бернар-Анријем Левијем, или антисрпских сомнамбулија попут “Турнеје”. Још је горе када такав уметник себе доведе у ситуацију да своје политичке неистомишљенике прозива вулгарно критикујући њихов физички изглед.

Посвећеном естети сметају и најмања искакања из његове дефиниције лепог попут шалтерске раднице истетовираних обрва, а камоли “наказна скаламерија” и “гомила бесмислено изливеног гвожђа” висине 23 метра која ће се налазити испред бивше железничке станице, па због тога позива колегу редитеља Емира Кустурицу да се од тога дистанцира, јер “иначе, где ће му душа”. Несебично бринући о души Кустурице, уместо о својој, Марковић показује да иако је некада умео да снима добре филмове, појма о души нема. Не губи се душа због подршке некаквом споменику, без обзира на то колико он леп или ружан био. Пре се губи због безрезервне подршке лицемерима и глобалним уништитељима људи (укључујући и оне из његовог сопственог народа), што он ради већ макар тридесет година.

Не знам зашто је Марковићу овај споменик “смешан”, и због чега верује да се њиме “подсмеху и презиру излаже” Стефан Немања, али знам да није то његова брига. Не боли њега подсмех оснивачу српске државе, јер да је тако, не би се он константно подсмевао народу Стефана Немање и не би, између осталог, снимио ужас од филма какав је “Турнеја”. Да се разумемо, није “Турнеја” ужасна због начина на који је снимљена него због своје суштине и поруке коју шаље, баш као што су то и филмови Лени Рифенштал, који су с уметничког гледишта несумњиво савршенији од свих његових, па опет наказни.

Ту долазимо до суштине уметничког дела и споменика – већа и важнија од уметничке вредности је његова морална важност. Споменик се не диже једном човеку због његове лепоте. Споменик се диже због идеје која стоји иза тога, односно човека којем се подиже и леп је колико је лепа и та идеја. Не знам да ли је споменик Александру Великом (Македонском) у Скопљу Марковићу естетски леп, или ружан, али без обзира на то њега грди идеја која стоји иза њега – фалсификовање историје и крађа идентитета. То је оно што га чини рогобатним. Баш као што Марковића ружним или лепим не чини његов физички изглед, него оно што је у њему.

Због тога је мени споменик Стефану Немањи, какав год он био, најлепши на свету и колики год био премали. Иза њега се крију две идеје без којих овог народа не би било, а мислим да смо својим постојањем, ипак, овај свет учинили лепшим и богатијим. Једно је идеја о материјалном, овоземаљском царству, односно држави српског народа, а друго је идеја о нематеријалном, духовном, оноземаљском српству, то јест светосављу. Да ли би било Светог Саве да није било Светог Симеона Мироточивог? Не. Да ли би Свети Сава био велик да то није био и Свети Симеон? Опет не. Да ли би велики били Лазар, Милош, Црни Ђорђе, Пупин, Тесла и многи други? Сумњам. Да ли би, у крајњој линији, своје успехе могли да остваре и Марковић и Кустурица да није било Стефана Немање? Не верујем.

Колико год да Марковић не зна о души, исто толико о рају и паклу не зна његов саборац Марко Видојковић, човек који је умислио да се Буковски постаје тако што се бива безгранично вулгаран и физички запуштен. То биће написало је текст који нисам успео до краја да прочитам не само зато што је врхунски одвратан него и безмерно недуховит и немаштовит. Видојковић, наиме, Стефана Немању у свом “тексту” означеном као “лични став” (?!) смешта у пакао заједно са, ни мање, ни више – Хитлером. Чуди ме да ту нема и Тита.

Ако већ верујемо у рај и пакао, онда верујемо и у Бога, а тешко да би Бог неког човека, упркос свим непочинствима која је за живота могао починити, и који се покајао и замонашио послао у пакао. Још мање је вероватно да би га на земљи прославио учинивши његове мошти нетрулежним и мироточивим. Бог је безгранично милосрдан и милостив, па је једини пакао онај у нама самима и он се преноси и на живот после смрти. Због тога је Видојковићу рај у ствари пакао у којем Свети Симеон свакако није и не може бити. Јер “какве су ти мисли, такав ти је живот”.