ФИЛИП РОДИЋ: Логика сеоске младе

Само уз Европску унију може бити решења косовског проблема, јер ко хоће у ЕУ, мора да разговара са ЕУ, рекао је, у интервјуу за “Дојче веле”, немачки министар спољних послова Хајко Мас, увређен због чињенице да је Вашингтон, како пише немачка штампа, “преузео дизгине” дијалога које је 2010. тадашњи председник Србије Борис Тадић предао Бриселу. Европска унија последњих десет година, попут “сеоске младе” која се стално претерано лицка и дотерује док се истовремено фемка, нуди Србији брак и уједно од тог брака бежи налазећи вазда неке нове изговоре, али онда се силно увреди када Србији заигра око због неке примамљивије понуде. То је најочигледније у садашњој ситуацији у вези с дијалогом Београда и Приштине.

Откако је овај дијалог започет марта 2011., никаквог конкретног резултата за Србију он није донео, јер је Приштина убирала оно што њој одговара, а оно што сматра супротним својим интересима само игнорисала, и то уз понекад активну, а понекад пасивну подршку Брисела и Берлина. Сетимо се само Заједнице српских општина на коју су данас готово сви заборавили, а управо је њено формирање било разлог због којег је Београд пристао на потписивање Бриселског споразума 2013. и давање бројних уступака Приштини. Сада, када је сеоска млада схватила да јој младожења измиче, пожурила је да се напирлита и подсети на своје постојање, те је послала свог специјалног изасланика Мирослава Лајчака у Приштину. На страну то што је један део вођства косовских Албанаца јасно демонстрирао колико значаја европском дипломати придаје – такозвани председник Косова Хашим Тачи тек у последњем тренутку је пристао да се с Лајчаком састане.

Важнији од тога је гест премијера Авдулаха Хотија, који је одмах после сусрета с Лајчаком отишао да отвори изградњу спорног пута Дечани – Плав, што је шамар не само Србима и Београду него и ЕУ. Пут пролази заштићеном зоном у близини манастира који је под заштитом Унеска (чија чланица косовски Албанци желе по сваку цену да буду) и та траса је противна договору у чијем су постизању учествовали и ЕУ и ОЕБС, као и “уставу Косова”, на који се Приштина позива само када јој то одговара.

С овим у вези занимљиво је да су пре месец дана, 19. маја, амбасадори САД и Велике Британије у Приштини још једном позвали власти у Приштини да спроведу већ четири године стару одлуку свог уставног суда о враћању 24 хектара земљишта манастиру Дечани, док чланице ЕУ, укључујући ту и Немачку, са којима по Масовом мишљењу морамо да разговарамо – ћуте. Поштени посредник Лајчак ни реч тим поводом није рекао, иако се све дешавало пред његовим носом, док је био у Приштини. Није ЕУ много чвршћа ни када је у питању спровођење споразума о ЗСО који Албанци одбијају да испуне управо тврдећи да морају да поштују свој “устав”. Није била ефикасна ни када је Приштина прекршила све могуће трговинске споразуме уводећи таксе на српске производе, него је овај проблем решен захваљујући снажном притиску САД услед којег су срушене чак две владе косовских Албанаца, што је Берлин и Брисел ужаснуло.

Очигледно је да ЕУ предвођена Берлином или не може или, вероватније, не жели да дијалог за који се снажно борила да буде под њеним кишобраном, успешно приведе крају, односно макар неком напретку на обострано задовољство. Зашто би се, онда, било какав дијалог водио под њиховим окриљем? Зато што “мора”, пошто желимо “брак” с његовом “сеоском младом”? Заборавља Мас да та његова млада стално бежи од младожење, кад год јој се он приближи, а и да после 20 година јурњаве више није ни близу онако привлачна као што је била на почетку забављања.

С друге стране, никакве здраве логике нема ни у томе да дијалог предводе САД. Нико их за то није овластио. Ако смо резолуцијом на Генералној скупштини УН 2010. пристали на пренос посредовања са УН на ЕУ, нисмо пристали на САД. Посебно што смислени дијалог и пут ка решењу кризе не може зависити од тога која је администрација на власти у Вашингтону и шта јој се у тренутку ћефнуло. У крајњој линији, све је очигледније да је и та “америчка лепота” сасвим пролазна. Због тога би требало дијалог вратити под окриље УН. То што је тај пут дуг колико и неизвестан не значи да од њега треба одустати.