ФИЛИП РОДИЋ: Литургијска провокација

Можда бивши премијер и шеф дипломатије Шведске заиста није изговорио да је православље највећа опасност за Запад, што му је својевремено приписала једна руска агенција, али јасно је да он и његове колеге из разних организација и институција слично размишљају.

Управо тако исто, нема сумње, размишљају и лидери неких Србима суседних држава и народа, као и њихови грађани. Зашто би, ако није тако, проблем било то што је једна црква читава три метра зашла на туђе имање? Зашто би се, ако није тако, одбијале великодушне понуде за откуп „узурпиране” земље? Зашто би проблем био да се потпише Темељни уговор о односима СПЦ с државом Црном Гором, какав је још одавно потписан с другим верским заједницама?

Зашто би, на крају, одржавање литургије на Спасовдан у Цркви Христа Спаса у Приштини после пуне 23 године представљало опасност по јавну безбедност на Косову, како је рекао министар омладине, спорта и културе у Приштини (обратите пажњу на распоред приоритета у називу овог „министарства”) Хајрула Чеку?

„Обавештени смо о догађају СПЦ на Косову, одржаном у недовршеној згради која је изграђена на имању у власништву Универзитета у Приштини, у време српског репресивног режима на Косову. Косовска полиција није унапред обавештена о овој активности и то представља кршење правила јавне безбедности на Косову”, поручио је он. Кренимо редом. Каже Чеку да је црква изграђена на имању у власништву Универзитета и тиме показује да ни он, нити остатак власти у Приштини не признају ни сопствени закон и институције ако су они на страни СПЦ.

Апелациони суд у Приштини потврдио је, наиме, 27. септембра 2017. године ранију пресуду Основног суда у том граду по којој земљиште на којем се налази црква не припада Универзитету него СПЦ (СПЦ остаје земљиште у Приштини, Амра Зејнели, РСЕ, 14. новембар 2017). Ово ништа не чуди јер истоветни пример имамо и са земљиштем манастира Високи Дечани. Спорно је по министру Чекуу и што је црква изграђена „у време српског репресивног режима на Косову”. Па и Универзитет, као и највећи део Приштине и Косова и Метохије изграђени су баш у то време.

Највећи „хит” у његовој изјави ипак је идеја да би косовску полицију требало обавештавати када се у једној цркви обавља верски обред, те да то представља угрожавање јавне безбедности. Да ли се полиција обавештава и о свакој молитви у било којој џамији? Или је треба обавештавати када се неко моли у свом дому? Је ли то на КиМ потребна дозвола за молитву?

То би ову „државу” учинило јединим местом на свету где је то потребно, што недвосмислено говори о демократском потенцијалу њених институција и њеног народа. Да није Чеку помислио да је безбедност угрожена јер би владика Теодосије и оних десетак верника који су се окупили на литургији могли после молитве да крену у неку насилну акцију? Или сама чињеница да се у центру Приштине неки Срби и даље моле Богу представља ремећење безбедности?

Тужна је истина да – да. Сама молитва српска у Приштини представља угрожавање јавне безбедности, јер је косовски Албанци перципирају као „провокацију”. Да је тако, потврђују сва реаговања албанских политичких фактора на овај догађај. Најдаље је отишао „активиста за људска права” и бивши саветник „премијера” Аљбина Куртија, Шкељзен Гаши који је своје сународнике упозорио да не наседају на ту „провокацију” да се не би поновио 17. март.

Да ли Гаши своје сународнике сматра толиким дивљацима да би могло да им се деси да због литургије у једној цркви поново спале пола КиМ? Или прети СПЦ и Србима? О томе какав је дух косовских Албанаца сведочи и чињеница да је Саљи Соши, извршни директор фондације која се назива „Културно наслеђе без граница”, сасвим у духу имена своје „фирме” оценио да је одржавање литургије у једној цркви „политички догађај” и „провокација”. О каквој се културној отворености (безграничности) ту ради?

Можда се не зна који је албански интелектуалац на вратима Цркве Христа Спаса после литургије исписао крајње надахнуту паролу „Исус мрзи Србе”, али се зна чији су активисти написали ону подједнако надахнуту „Симбол шовинизма постаје светиња, благословом Аљбина Куртија”. То су урадили активисти нечега што се назива „социјалдемократском партијом”. Ако су им такве социјалдемократе, какви ли су тек десничари? И они такви хоће у УНЕСКО?

Нису, нажалост, „социјалдемократе” и „борци за људска права” такви само на Косову и Метохији. Таквих има и на Западу, па чак и код нас. Тако је, на пример, луксембуршка „Нова Ес(Ес)” о рушењу цркве у Коњевић Пољу и „херојској борби” Фате Орлић извештавала под насловом „Побили јој најмилије, саградили цркву у авлији”, из чега не произлази само да и они цркву сматрају некаквим симболом „шовинизма” него чак тврде да су исти људи и убијали и градили цркву.

Билт можда није изговорио реченицу с почетка овог текста, али је то у интервјуу за „Глас Америке” рекао генерал-потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи. И јасно је због чега они сви то мисле – и кад Срби нису имали ништа, ни државу, ни војску, нити било каква права, осим да буду набијени на колац и да им деца буду отета, имали су Цркву и захваљујући њој су опстали и остали и опет устали. А остали су својеглави, кочоперни и слободарски, што заиста јесте опасност за Запад.

 

Аутор Филип Родић