ФИЛИП РОДИЋ: Либерално васпитање

Сећате ли се оне сцене из филма “Стршљен” у којој професор Лане Шекуларац (Љубиша Самарџић) долази код свог бившег ђака, а сада инспектора, Бобана Ђорђевића (Драган Јовановић) очајнички га молећи за помоћ у потрази за ћерком Адријаном (Мирјана Јоковић) која је побегла од куће због љубави с Албанцем Миљаимом (Сергеј Трифуновић), иначе злогласним плаћеним убицом чувеним по својој немилосрдности?

“Не разумете ви, мој Бобане, Адријану сам либерално васпитавао, па се бојим…”, каже Лане, на шта му инспектор одговара: “Либерално? Па зато је и побегла са Шиптаром.” Не подсећам сад на ову сцену из филма Горчина Стојановића да бих ширио неке стереотипе, или “међуетничку мржњу”, него да бих једним, иако филмским, али сасвим реалним примером указао да “либерално васпитање” и није увек баш најбоље решење, већ напротив. Баш као што и претерано конзервативно или патријархално васпитавање, ако не оставља довољно слободе и отворености за посебности дечијег карактера, може да остави лоше последице на децу.

Феминистички и либерални активисти умислили су да је решење за злочине, попут онога за који се оптужује Мирослав Алексић, увођење “образовног пакета за учење о сексуалном насиљу над децом”, односно увођење неке врсте сексуалног образовања захваљујући којем би деца научила да препознају сексуално насиље. Ово је већ покушано 2017. године, када је преко Групе за заштиту од насиља и дискриминације Министарства просвете Невладина организација “Инцест траума центар” покушала да у наш образовни систем од вртића до средње школе прогура “образовни пакет” произашао из њихове кухиње. Тај пакет био је такав да га је у то време чак и Жарко Требјешанин, психолог либералнијих светоназора, оценио као “недопустив”.

“Објашњење које се у приручнику наводи о сексуалном односу је дато толико натуралистички да сам помислио да је у питању сценарио за неки порно филм, који није ни за један узраст, а не за ђаке”, навео је тада он, додајући да је “заиста у питању пропаганда хомосексуализма, јер сексуалност није тако једноставна како се представља”.

Предлог је тада повучен у потпуности пошто “Инцест траума центар” није желео да дозволи никакве измене у свом пакету, јер се ради о “њиховој својини која се не може ревидирати, а да се не повреде ауторска права”. Не само да испада да су ауторска права важнија од витешког циља да се деца заштите од насиља него ни да та заштита нема важност ако уз њу не иде оно што је Требјешанин назвао “пропагандом хомосексуализма”.

Сада смо обрнули цео круг и враћамо се на почетак – идеји о неопходности увођења сексуалног образовања како га замишљају невладине организације феминистичко-либералне струје у чију добронамерност можемо основано сумњати због тога што делује као да им је од заштите деце важнија политичко-идеолошка пропаганда. На то указује и чињеница да у конкретном случају проблем није била немогућност да се препозна сексуално насиље него то што се о томе ћутало. И не само да су ћутале жртве, што се може разумети, већ и сви око Мирослава Алексића јер, како то често напомињу његови најжешћи критичари, “сви су то знали већ деценијама”.

Највећи проблем, дакле, није непрепознавање злостављања него неспремност да се о томе говори, а то пак није проблем образовања већ васпитања које се не стиче у школи него у кући. У овом случају васпитавање деце је такво да се не успева у изградњи поверења између деце и родитеља, што није само по себи последица ни “конзервативног”, ни “либералног” приступа него најпре свеопштег тренда разарања традиционалне породице за које су најодговорнији управо они којима су уста пуна мржње према “патријархату” онаквом како га мали Ђокица замишља.

Да бих доказао да није увођење сексуалног образовања у школе то што ће спречити сексуално злостављање, опет ћу се послужити “добрим” примерима из света. Према подацима Канцеларије УН за борбу против дроге и криминала (UNODC) о злостављању деце из 2012. године, у овом злочину на простору Европе предњачи управо Шведска, најлибералнија европска држава која је сексуално образовање одавно увела, са 77,5 на 100.000 становника, а друга је Белгија са 31,7 случајева на 100.000 становника. У Србији су забележена 2,4 оваква случаја на 100.000 становника, што је чак 32 пута мање од Шведске.

Да ли је то због тога што наша деца не знају кад их је неко силовао? Да ли је то због тога што не знају како изгледа женски кондом (то је била једна од лекција из горепоменутог “пакета”). Чисто сумњам. Пре ће бити да је разлог што је у овим европским земљама преовладала идеологија коју заступа у пре неколико бројева помињани Данијел Кон-Бендит, човек којем су петогодишње девојчице извор најдивнијих еротских доживљаја и чија је странка, по писању Шпигла, “служила као парламентарно крило педофилског покрета”. Питам се како ови људи што се залажу за сексуално образовање на начин на који то чине мисле да добију другачији резултат применом исте матрице од Шведске или Белгије? Или, можда, баш желе такав резултат?