ФИЛИП РОДИЋ: Лешинари хуманитарног права

Није Фонд за хуманитарно право једини који и даље покушава да погибију Бошка и Адмире припише „злим“ Србима. То раде и бројни „објективни“ и „независни“ медији

Попут најгорих лешинара, Фонд за хуманитарно право покушао је да злоупотреби потресну причу о погибији Србина Бошка Бркића и Бошњакиње Адмире Исмић, познатијих као “сарајевски Ромео и Јулија”, убијених 18. маја 1993. године док су покушавали да пребегну из дела Сарајева који се налазио под контролом муслиманских снага на део који је држала Војска Републике Српске и потом даље негде како би побегли од рата. На годишњицу њихове погибије на твитер-налогу ФХП, под геслом “памтимо”, објављено је подсећање на њихову трагичну судбину:

“Дана 18. маја 1993. године убијени су Бошко Бркић и Адмира Исмић, млади пар из Сарајева. При покушају да напусте опкољени град убијени су снајпером из правца насеља Грбавица, тада под контролом снага босанских Срба. За њихово убиство још нико није одговарао. Памтимо.”

За смрт ово двоје младих и тада су, као што то и сада чини ФХП, одмах оптужени “зли” Срби који за циљ имају само терорисање и убијање, па чак и када се ради о људима који желе да пребегну на њихову страну. Смрт ради смрти, психопатско задовољство које надилази сваку логику. Романтична прича о “Ромеу и Јулији” била је савршени дар за пропагандне мајсторе који су користили сваку прилику да оцрне Србе, па је ова вест обишла свет, а 1994. године је у канадско-немачкој продукцији снимљен и одговарајући филм.

Наратив о овом безумном српском злочину срушен је, међутим, девет година после догађаја, 2002, када је бивши оперативац бошњачке тајне службе АИД Един Гараплија Тужилаштву Кантона Сарајево дао изјаву у којој је прецизно навео све детаље тог злочина. Према његовом сведочењу, Бошка и Адмиру убили су припадници ноторне муслиманске јединице “Шеве”, који су током рата у БиХ терорисали становнике Сарајева, пре свега Србе, али и неподобне Муслимане и Хрвате. Гараплија је поименце оптужио Неџада Херенду, који је неко време био командант “Шева”, и припадника те јединице Драгана Шошића и прецизирао да су пуцали с бивше зграде “Стелекса”, односно Електротехничког факултета. Та локација је насупрот Грбавице и никако се не може побркати.

Питање је зашто они који тврде како “памте” пуних 18 година после признања да за злочин нису криви – поново оптужују Србе. Јасно је да ту никаквог памћења нема, а и ако га има, оно је искључиво селективно и прекројено. Износе замерку што за њихово убиство још нико није одговарао, као да су Срби криви за то, а не постављају питање бошњачком тужилаштву у Сарајеву што није учинило све како би правда била задовољена, утолико пре што имају врло прецизно сведочење. У тренутку када сам видео овај твит, на мрежи се налазио већ 22 сата и имао чак 290 коментара, међу којима су бројни скретали пажњу ФХП на неистинитост њихове објаве.

Они који се хвале својом тобожњом потрагом за “правдом”, “истином”, “сећањем”, “достојанством” и “одговорношћу” и то све преко фотографије с Нирнбершког процеса, показали су да су све само не одговорни и спремни да се “суоче са својом прошлошћу”, што од нас неуморно траже, спорни твит су, када су схватили да су ухваћени у најбезочнијој лажи, само обрисали. Да се радило о ненамерној грешци, у духу принципа којим се наводно воде, ваљда би се извинили, али нису. Покушали би да исправе грешку и објаве истину, али нису ни то. Напротив, покушали су да сакрију своју срамоту несвесни да интернет све памти.

Није ФХП једини који и даље покушава да погибију Бошка и Адмире припише “злим” Србима. То раде и бројни “објективни” и “независни” медији. “Ал Џазира”, на пример, поред веродостојног сведочења бившег обавештајца преноси сведочење Адмириног оца, Зија Исмића који тврди да су убијени “из српског митраљеског гнезда”. Иначе, Зијо је, по сведочењу Адмирине мајке, одбио да се поздрави са кћерком, јер није одобравао њен избор. Нешто умеренији је “професионални” Н1, који се у својим извештајима о овој трагедији потпуно прави луд у вези с тим ко стоји иза убиства, наводећи само како “никада није утврђено” ко га је починио, уопште се не обазирући на сведочење Гараплије. Такав однос није случај када се ради о неким другим злочинима.

Одговорност, истинољубивост и све остало што је ФХП показао и у овом случају, неизбежно доводе у сумњу и њихову добронамерност у документовању, потрази за правдом и сећању на друге спорне злочине за које се оптужују Срби попут гранатирања реда за хлеб у Улици Васе Мискина, напада на Маркале, Тузланску капију и такозвани геноцид у Сребреници, о чему званични наратив оспоравају чак и Бошњаци попут бившег борца Армије БиХ, аутора књиге Планирани хаос Ибрана Мустафића, или члана ратног Председништва Сребренице и тамошњег шефа полиције Хакије Мехољића.