ФИЛИП РОДИЋ: Лепота је у оку посматрача

Објављивање текста Милице Чубрило у француском Фигароу поново ме је подсетило на прошле недеље поменути филм “Стршљен” и чудан феномен “заљубљивања” српских либералки у најекстремније могуће Албанце. У овом случају у Аљбина Куртија

Сећате ли се Аните Митић? Бивша директорка Иницијативе младих за људска права и потоња кандидаткиња Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића написала је октобра 2019. године текст о лидеру најекстремније партије косовских Албанаца Аљбину Куртију, у којем изражава одушевљење чињеницом да ће овај млади политичар постати “премијер Косова”. Текст “Мој сусрет с Аљбином Куртијем” је такав да би сваки мушкарац пожелео да му нека жена на тај начин изрази љубав и дивљење, па макар то била и Анита Митић.

Тачно могу да замислим како се топила док јој је “један од најпаметнијих људи с којима је икада разговарала” објашњавао како “Косово, као и свака држава на свету, мора да се избори за своју потпуну независност”, што јој је деловало “као најнормалнија опција на свету”. “Аљбин Курти је човек визије и идеје са којом не морате да се слажете, али он ће вас натерати да је чујете. Неће вас убеђивати, нити се са вама расправљати, али ће на крају увек бити у праву”, написала је Митићева, ипак признајући да “албански национализам који заступа изазива нелагоду”.

Ништа више од “нелагоде” албански национализам очито не изазива ни код Милице Чубрило, чији је текст у суботњем Фигароу посвећен дивљењу лику и делу Аљбина Куртија. Узрок нелагоде може бити када бивша шефица једне невладине организације, и кандидаткиња странке за коју у једној изборној јединици гласају само њен лидер и његова жена, пише оду једном албанском екстремисти за безначајни опозициони портал, али нешто више од нелагоде ствара објављивање текста бивше амбасадорке и министарке у влади ове земље из редова Демократске странке у најтиражнијем француском дневнику.

Пре него што се посветим писању госпође Чубрило, подсетио бих вас да је она пре свега четири месеца, у новембру прошле године, јавно осуђивала именовање француског хуманитарца Арно Гујона за в. д. директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону проглашавајући га за екстремисту. Док је за њу Гујон екстремни десничар, Курти је “харизматични” лидер Самоопредељења, странке “суверенистичке левице”. Чубрилова нам Куртија представља готово као косовског Манделу – вођа студентских демонстрација који је две године провео у српским затворима. Његова партнерка на изборима Вљоса Османи је “бриљантна и енергична”. По писању Чубрилове, Курти ће победом на парламентарним изборима која му се предвиђа “после 20 година сменити власт, бивших команданата ОВК”. Значи сви треба да се радујемо успеху косовског Манделе и “бриљантне и енергичне жене”.

Заборавља, међутим, Чубрилова да подсети да је и Курти био део терористичке Ослободилачке војске Косова и због чега је он то провео две године у затвору, од петнаест на колико је био осуђен. Као сарадник политичког представника ОВК Адема Демаћија, Аљбин Курти се јула 1998. године прикључио ОВК (у време када је још и Стејт департмент ову организацију сматрао терористичком). Ухапшен је априла 1999, док је бомбардовање наше земље било у пуном јеку, и осуђен за угрожавање територијалног интегритета СР Југославије, удруживање зарад непријатељске делатности и тероризам, али су га нове “демократске” власти Србије, којима је припадала и Чубрилова, ослободиле по доласку на власт заједно са још двестотинак Албанаца међу којима су била и чувена браћа Љуан и Беким Мазреку, што су “харизматично”, “бриљантно” и “енергично” касапили, силовали и убијали српске, али и албанске цивиле. Они су у исто време били чланови исте организације којој је припадао и Курти. Можда није обукао униформу и носио оружје, али је радио на политичкој легитимизацији и пропагирању онога што су радили униформисани. Да ли га то амнестира? Питајте судије из Нирнбершког процеса, а можете и ове хашке. Наравно, под условом да све представите као дело српских “екстремиста”, а не доброћудних и намучених Албанаца.

То за Чубрилову, али и Митићеву, очито не представља ништа више од “нелагоде” коју треба изоставити када се пише за француски лист. Чубрилова Куртија покушава да амнестира и за намеру стварања “велике Албаније”, што му (макар јавно) замерају и светске присталице косовске независности. Он је “престао да отворено сања о великој Албанији, како би придобио поверење Срба супротстављених ауторитарном вођи из Београда Александру Вучићу”. Какав је то прелом мозга потребан да би се мислило да било којем нормалном Србину Аљбин Курти може бити дражи од Вучића, какав год он био? Само ономе који више мрзи Вучића, него што воли Србију, или ономе који толико мрзи Србију, да се саосећа с Куртијем и у њему види решење српског питања.

Не заборавимо сада једног другог “харизматичног” лидера који се залагао за “самоопредељење” припадника свог народа и његово уједињење у велику државу који би такође могао да се подведе под “левог суверенисту” пошто је у својој идеологији спојио национализам и социјализам и који је мислио да зна како да спроведе нека “коначна решења”. Пошто ни тај није волео Србе, вероватно би се и у њега наше две јунакиње заљубиле. А да, и тај је суштински био “политичко крило” једне терористичке организације назване “Заштитни одред”. Никако јој не ваља ни Српска листа јер се њоме управља из Београда. А одакле треба да се управља? Из Тиране? Приштине? Очито у томе и јесте проблем са Српском листом. Што је српска.