Украјинска Врховна рада усвојила је 19. октобра огромном већином (267 спрам 15 гласова) закон којим се забрањује канонска Украјинска православна црква (УПЦ). Како је прецизирано на сајту украјинског парламента, законом се „спречавају активности у Украјини верских организација чији се центар (управа) налази ван Украјине, у држави која врши оружану агресију на Украјину”.

Ово је врхунац прогона започетог много пре почетка Специјалне војне операције у Украјини и у којој, на жалост највећег дела православног света, учествује и Васељенска патријаршија, односно Црква Турске, предвођена патријархом Вартоломејом, који је свој потпис ставио на оснивање расколничке Православне цркве Украјине (ПЦУ), својеврсног пандана невладине организације која се назива Црногорска православна црква.

Власти које предводи Владимир Зеленски су, као што вам је вероватно добро познато, протеривале, хапсиле, осуђивале свештенике и монахе канонске УПЦ, отимале им светиње, међу којима је свакако најпознатија Кијевско-печерска лавра, али их и палили и скрнавили на најразличитије начине. Сада су, коначно, за све то усвојили и ваљану правну регулативу која им омогућава да са територије коју контролишу, укључујући и Кијев који је колевка руског православља, потпуно протерају канонску УПЦ.

Протеривање игумана Фотија

Сличне ствари, и то вам је вероватно више него добро познато, дешавају се поодавно на Косову и Метохији. Од НАТО агресије и доласка КФОР-а на Косово и Метохију само су се интензивирале. Убијани су монаси, силоване монахиње, паљени, минирани и на сваки други замислив начин скрнављени и уништавани манастири и цркве. Само од јуна до октобра 1999. године оскрнављено је и уништено 78 српских светиња, а до данас се тај број повећао на 135, међу којима чак 61 има статус споменика културе, према подацима Канцеларије за КиМ.

До сада, међутим, тај прогон није имао институционални карактер. Иако се и дан-данас не решава проблем око земљишта које припада манастиру Високи Дечани, тзв. Уставни суд Косова донео је одлуку којом се то власништво признаје. Иако је одсецање главе монаху Харитону 1999. године гнусан злочин за који не може бити никаквог оправдања, оно формално-правно није повезано са тзв. институцијама Косова. Осим што су они који су то урадили данас највероватније припадници тзв. косовске полиције и што та „полиција” према речима највиших „косовских” званичника баштини најбоље традиције оних који су то урадили.

Да, одлука о протеривању игумана манастира Девине воде, протосинђела Фотија је, у једну руку, свакако мање зло од убиства Харитона, али је, с друге стране – и много гора ствар – јер она представља почетак институционалног прогона, прогона са „законским” и „институционалним” печатом. Игуман Фотије је, као држављанин Северне Македоније, као и више других свештених лица при Епархији рашко-призренској, која немају тзв. косовска документа, сваке године у последњих пет година аплицирао за боравишну дозволу.

Национална опасност

Продужење је, до сада, добијао без проблема, али је 20. октобра – одбијен, потом притворен и експресно депортован у Северну Македонију без могућности да узме и најелементарније личне ствари из манастира у којем је до тада живео. Отац Фотије се, како су „косовске” службе рекле и њему, и представницима ЕУЛЕКС-а који су дошли на лице места да установе о чему се ради, протерује из „разлога националне безбедности” – без изношења било каквих других детаља.

И у Украјини је почело с протеривањима и са проглашавањем православног клира за „националну опасност”. И СПЦ многи сматрају за фактор који угрожава „националну безбедност” – и то не само „Косова” и не само на „Косову”. Тешке оптужбе, подсетио бих вас, на рачун СПЦ изнела је и износи и посланица у британском парламенту Алиша Кернс тврдећи, између осталог, да СПЦ учествује у шверцу оружја на простору Косова и Метохије. Те тврдње промптно је демантовао чак и КФОР, али мала вајда од тога.

Она наставља да износи такве тврдње, а оне су наишле на плодно тле чак и у самој Србији, међу „проевропским” снагама, од опозиције, до невладиног сектора. Тако је, на пример, председница Европског покрета у Србији Јелица Минић, тврдње „госпође Кернс” прихватила као аксиом и употребила их као аргумент за објашњавање антисрпских ставова изнетих у Резолуцији Европског парламента од четвртка.

Ако је то тако, онда целокупно монаштво и свештенство СПЦ на Косову и Метохији представља опасност по „националну безбедност” тзв. Косова. А тако је, али из сасвим других разлога. Не зато што „шверцују оружје” или било шта друго, него зато што су најважнији стуб опстанка српског народа у својој духовној и националној колевци и зато што су најупорнији сведоци српске историје и постојања на том простору. Баш као што су то исто и свештеници и монаси УПЦ у Украјини.

Сведоци смо да се Аљбин Курти заиста убрзано претвара у „балканског Зеленског” и почетак институционалног прогона СПЦ је сасвим природан след овог развоја. Сасвим је природно да очекујемо ускоро и закон којим ће се забранити рад СПЦ на простору Косова и Метохије, само ће тај закон морати да буде мало другачије формулисан од оног украјинског – неће моћи да траже забрану цркве са седиштем „ван Косова”, јер је седиште СПЦ у Пећи, на простору који они сматрају својом „државом”.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор Новости онлајн

Насловна фотографија: EPA-EFE/Georgi Licovski